„Peti leptir“ – prvi srpski 3D film
Ekranizovati bilo koji roman Uroša Petrovića je zicer, jer ako ste ikada pričali sa decom, shvatićete da je on prava pravcata zvezda dečje književnosti. Međutim, dečji film je jako teško napraviti kako valja, zato što najmlađe jednostavno ne možete da prevarite.
Kroz istoriju jugoslovenske kinematografije, dečji filmovi ili čak family movies bili su poprilično skrajnuti i nevidljivi. Neki od njih repriziraju se gotovo svakodnevno („Ljubavni život Budimira Trajkovića“) a neki su u potpunosti zaboravljeni („Princ od papira“).
Deca su jedina sigurna publika, porodice još sigurnija. Međutim, srpskom filmu kao da to polje nije dovoljno zanimljivo, pa neki žanrovi kao da se i ne razmatraju, ili ako se razmotre ne dožive dovoljnu promociju – „Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem“ najeklatantniji je primer odlične romantične storije koja nije doprla do broja gledalaca koje zaslužuje.
„Peti leptir“ suvereno nastupa kao dečji film, prvi srpski 3D film, deo istorije. Ekranizovati bilo koji roman Uroša Petrovića je zicer, jer ako ste ikada pričali sa decom, shvatićete da je on prava pravcata zvezda dečje književnosti. Međutim, dečji film je jako teško napraviti kako valja, zato što najmlađe jednostavno ne možete da prevarite. Oni igraju igrice, nose sa sobom tablete i pametne telefone, generacija su odrasla na Pixaru i Dreamworksu. Diznijeve princeze sve su im dosadnije, a neretko se zapitate gde su šta od svih tih stalnih informacija koje izgovaraju naučili.
„Peti leptir“ ima avanturistički zaplet, socijalno osvešćen, u kome deca slobodno i bez ikakvih stega osvajaju svet. Oni se ne plaše, samouverena su i puna radosti. Tako Aleksa, Gordan, Maja i Vlada postaju savremeni heroji, koji otkrivaju misteriju. Odrasli junaci preuzimaju nasleđe nekih likova koje već znamo. Tako je Melanija, poslastičarka, u 21.vek pobegla iz „Nevena“, a Jovica Vuk je sudar Save Savanovića i Severusa Snejpa.
Film obiluje odličnih glumačkim minijaturama, prostorom koji je glumcima potreban a nije ga bilo jako dugo. Specijalni efekti i lokacije snimanja živopisni su i maštoviti, a kostimi začudni i poprilično inovativni za ovdašnje uslove.
Jedini eventualni problem „Petog leptira“ je ritam filma, koji sa vremena na vreme padne, pa izaziva vrpoljenje u sedištu. Njegovi dometi bili bi još veći da je za nijansu bio brži u smenjivanju kadrova i preplitanju tokova radnje.
Književnost i filmovi za decu nešto je o čemu je potrebno brinuti kao o biljkama. Zalivati i biti odgovoran. Kaktuse imamo i dobro nam se drže, ali je krajnje vreme da obratimo pažnju na visibabe i ljubičice. „Peti leptir“ je jedno pravo polje ljubičica. Konačno možete da vodite dete na film koji nije sinhronizovan, a da mu usput proturite i knjigu.
Autor: Jelena Paligorić
Izvor: Nedeljnik
Kroz istoriju jugoslovenske kinematografije, dečji filmovi ili čak family movies bili su poprilično skrajnuti i nevidljivi. Neki od njih repriziraju se gotovo svakodnevno („Ljubavni život Budimira Trajkovića“) a neki su u potpunosti zaboravljeni („Princ od papira“).
Deca su jedina sigurna publika, porodice još sigurnija. Međutim, srpskom filmu kao da to polje nije dovoljno zanimljivo, pa neki žanrovi kao da se i ne razmatraju, ili ako se razmotre ne dožive dovoljnu promociju – „Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem“ najeklatantniji je primer odlične romantične storije koja nije doprla do broja gledalaca koje zaslužuje.
„Peti leptir“ suvereno nastupa kao dečji film, prvi srpski 3D film, deo istorije. Ekranizovati bilo koji roman Uroša Petrovića je zicer, jer ako ste ikada pričali sa decom, shvatićete da je on prava pravcata zvezda dečje književnosti. Međutim, dečji film je jako teško napraviti kako valja, zato što najmlađe jednostavno ne možete da prevarite. Oni igraju igrice, nose sa sobom tablete i pametne telefone, generacija su odrasla na Pixaru i Dreamworksu. Diznijeve princeze sve su im dosadnije, a neretko se zapitate gde su šta od svih tih stalnih informacija koje izgovaraju naučili.
„Peti leptir“ ima avanturistički zaplet, socijalno osvešćen, u kome deca slobodno i bez ikakvih stega osvajaju svet. Oni se ne plaše, samouverena su i puna radosti. Tako Aleksa, Gordan, Maja i Vlada postaju savremeni heroji, koji otkrivaju misteriju. Odrasli junaci preuzimaju nasleđe nekih likova koje već znamo. Tako je Melanija, poslastičarka, u 21.vek pobegla iz „Nevena“, a Jovica Vuk je sudar Save Savanovića i Severusa Snejpa.
Film obiluje odličnih glumačkim minijaturama, prostorom koji je glumcima potreban a nije ga bilo jako dugo. Specijalni efekti i lokacije snimanja živopisni su i maštoviti, a kostimi začudni i poprilično inovativni za ovdašnje uslove.
Jedini eventualni problem „Petog leptira“ je ritam filma, koji sa vremena na vreme padne, pa izaziva vrpoljenje u sedištu. Njegovi dometi bili bi još veći da je za nijansu bio brži u smenjivanju kadrova i preplitanju tokova radnje.
Književnost i filmovi za decu nešto je o čemu je potrebno brinuti kao o biljkama. Zalivati i biti odgovoran. Kaktuse imamo i dobro nam se drže, ali je krajnje vreme da obratimo pažnju na visibabe i ljubičice. „Peti leptir“ je jedno pravo polje ljubičica. Konačno možete da vodite dete na film koji nije sinhronizovan, a da mu usput proturite i knjigu.
Autor: Jelena Paligorić
Izvor: Nedeljnik
Autor: Uroš Petrović
