Peter Voleben: Zaštita drveća je i zaštita ljudi
Kako drveće uči da izađe na kraj s klimatskim promenama – i zašto će nas šuma spasti ako joj to dopustimo, saznajemo u „Moći drveća“ Petera Volebena, knjizi koja sledi nakon „Tajnog života drveća“, u kojoj je autor izneo zapanjujuća otkrića o „društvenim mrežama“ drveća i načinu na koji ono komunicira. U „Moći drveća“ on se okreće njihovoj (i našoj!) budućnosti, sa oštrom kritikom upravljanja šumama, sadnje drveća i eksploatacije starih šuma. Ova knjiga je prosvetljujući manifest za očuvanje beskonačne raznolikosti prirode, čiju osetljivu interakciju još ne razumemo u potpunosti.
Kada se u Vama probudila ljubav prema biljnom i životinjskom svetu? Da li ste odmalena voleli prirodu ili se ljubav s vremenom razvijala?
Još od ranog detinjstva sam želeo da postanem zaštitnik prirode. Međutim, ne postoji poseban trenutak, niti posebna situacija koja je to izazvala. Uvek sam uživao u proučavanju paukova, vodenih stvorenja ili ptica, na primer, čak sam jednom izlegao pile na zagrejanoj presvlaci jer sam želeo da saznam da li je istina da te prihvata kao majku kada razgovaraš sa jajetom – i jeste!
Kako drveće komunicira međusobno? Koliko razumemo jezik drveća? Kako nam se ono obraća?
Drveće komunicira podzemno, ali i putem jezika mirisa – čak i sa životinjama poput ptica ili insekata. Udišemo taj jezik mirisa i očigledno nas to opušta, jer se tada snižava krvni pritisak. To je dovelo do razvoja pokreta „šumskog kupanja“.
Koliko Vaše delo ima uticaja na bolje razumevanje javnosti o složenosti biocenoze? Ima li pomaka u društvu, u smislu poimanja važnosti živog sveta koji nas okružuje?
Mislim da sam doprineo malo većoj empatiji prema drveću, kao što je osećamo prema kitovima ili slonovima. I da, u poslednjih nekoliko godina sve više ljudi brine o očuvanju svog lokalnog drveća, bilo u gradu ili na selu. Ako sam imalo tome doprineo, to me čini srećnim.
Da li bi broj posečenih stabala bio umanjen kada bi ljudi shvatili da nisu nezavisni od prirode, čiji su deo?
Naravno! Drveće rashlađuje okolinu, čak i gradove ili pojedinačne bašte, ponekad za čak do 20 stepeni. Zato je zaštita drveća takođe zaštita ljudi, posebno u vremenima klimatskih promena.
Da imate pravo jedan zakon da donesete u smeru zaštite životne sredine – kako bi glasio?
Treba da obustavimo sve procese sagorevanja. Bez obzira na to šta sagorevamo, to podstiče efekat staklene bašte, posebno drvo. Drvo je divan prirodni materijal, ali trenutno se evropske šume nemilosrdno krče. Samoj šumi je hitno potrebna biomasa kako bi se uspostavila ravnoteža u klimatskim promenama koje su izazvali ljudi.
Kada se u Vama probudila ljubav prema biljnom i životinjskom svetu? Da li ste odmalena voleli prirodu ili se ljubav s vremenom razvijala?
Još od ranog detinjstva sam želeo da postanem zaštitnik prirode. Međutim, ne postoji poseban trenutak, niti posebna situacija koja je to izazvala. Uvek sam uživao u proučavanju paukova, vodenih stvorenja ili ptica, na primer, čak sam jednom izlegao pile na zagrejanoj presvlaci jer sam želeo da saznam da li je istina da te prihvata kao majku kada razgovaraš sa jajetom – i jeste!
Kako drveće komunicira međusobno? Koliko razumemo jezik drveća? Kako nam se ono obraća?
Drveće komunicira podzemno, ali i putem jezika mirisa – čak i sa životinjama poput ptica ili insekata. Udišemo taj jezik mirisa i očigledno nas to opušta, jer se tada snižava krvni pritisak. To je dovelo do razvoja pokreta „šumskog kupanja“.
Koliko Vaše delo ima uticaja na bolje razumevanje javnosti o složenosti biocenoze? Ima li pomaka u društvu, u smislu poimanja važnosti živog sveta koji nas okružuje?
Mislim da sam doprineo malo većoj empatiji prema drveću, kao što je osećamo prema kitovima ili slonovima. I da, u poslednjih nekoliko godina sve više ljudi brine o očuvanju svog lokalnog drveća, bilo u gradu ili na selu. Ako sam imalo tome doprineo, to me čini srećnim.
Da li bi broj posečenih stabala bio umanjen kada bi ljudi shvatili da nisu nezavisni od prirode, čiji su deo?
Naravno! Drveće rashlađuje okolinu, čak i gradove ili pojedinačne bašte, ponekad za čak do 20 stepeni. Zato je zaštita drveća takođe zaštita ljudi, posebno u vremenima klimatskih promena.
Da imate pravo jedan zakon da donesete u smeru zaštite životne sredine – kako bi glasio?
Treba da obustavimo sve procese sagorevanja. Bez obzira na to šta sagorevamo, to podstiče efekat staklene bašte, posebno drvo. Drvo je divan prirodni materijal, ali trenutno se evropske šume nemilosrdno krče. Samoj šumi je hitno potrebna biomasa kako bi se uspostavila ravnoteža u klimatskim promenama koje su izazvali ljudi.
Pisali ste o drveću, pa o životinjama... Da se čovek sledeći pripremi?
Tako je! Decenijama se bavim pitanjem da li smo mi i dalje obične životinje i da li se tako ponašamo. Ako je to tako (i mnoge stvari na to ukazuju), onda bi hitno trebalo da preispitamo svoje strategije za budućnost – jer su usmerene na to da smo čisto racionalna bića, ali očigledno te strategije ne funkcionišu kako treba.
U srpskom jeziku koren reči životinja je život. Da li način na koji se ophodimo prema životinjskom svetu utiče i na čovečji život?
Način na koji tretiramo životinje je ogledalo nas samih. Dok se kućni ljubimci (opravdano) tretiraju kao članovi porodice, životinje na farmama imaju užasan život – to bi trebalo što pre okončati.
Kada pročitamo rečenicu u kojoj piše da kišne gliste kontrolišu populaciju divljih veprova, a da ždralovi utiču na proizvodnju šunke u Španiji, ne možemo a da se ne zapitamo – kako? Da li naša zapitanost nad nečim, iz ugla prirode sasvim razumljivim i logičnim, govori o našem izgnanstvu iz prirode? Kako da se vratimo u njeno okrilje?
Često smo gubili iz vida te veze, ali njihovo prepoznavanje je danas važnije nego ikad pre. Kako bismo inače shvatili da naše svakodnevne akcije mogu mnogo toga promeniti, kako negativno tako i pozitivno? Zato pokazujem da živimo u Velikoj Mreži Prirode i da smo tu samo jedan od mnogih čvorova.
Prirodu uopšte ne možemo da shvatimo, a to nije ni potrebno. Prirodu je potrebno samo voleti. Da li je to dobar početak?
Tačno tako. Pokušavam da probudim ljubav prema drveću, prema prirodi, jer ono što volimo, automatski štitimo.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 33
Foto: © Tobias Wohlleben
Tako je! Decenijama se bavim pitanjem da li smo mi i dalje obične životinje i da li se tako ponašamo. Ako je to tako (i mnoge stvari na to ukazuju), onda bi hitno trebalo da preispitamo svoje strategije za budućnost – jer su usmerene na to da smo čisto racionalna bića, ali očigledno te strategije ne funkcionišu kako treba.
U srpskom jeziku koren reči životinja je život. Da li način na koji se ophodimo prema životinjskom svetu utiče i na čovečji život?
Način na koji tretiramo životinje je ogledalo nas samih. Dok se kućni ljubimci (opravdano) tretiraju kao članovi porodice, životinje na farmama imaju užasan život – to bi trebalo što pre okončati.
Kada pročitamo rečenicu u kojoj piše da kišne gliste kontrolišu populaciju divljih veprova, a da ždralovi utiču na proizvodnju šunke u Španiji, ne možemo a da se ne zapitamo – kako? Da li naša zapitanost nad nečim, iz ugla prirode sasvim razumljivim i logičnim, govori o našem izgnanstvu iz prirode? Kako da se vratimo u njeno okrilje?
Često smo gubili iz vida te veze, ali njihovo prepoznavanje je danas važnije nego ikad pre. Kako bismo inače shvatili da naše svakodnevne akcije mogu mnogo toga promeniti, kako negativno tako i pozitivno? Zato pokazujem da živimo u Velikoj Mreži Prirode i da smo tu samo jedan od mnogih čvorova.
Prirodu uopšte ne možemo da shvatimo, a to nije ni potrebno. Prirodu je potrebno samo voleti. Da li je to dobar početak?
Tačno tako. Pokušavam da probudim ljubav prema drveću, prema prirodi, jer ono što volimo, automatski štitimo.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 33
Foto: © Tobias Wohlleben
Autor: Peter Voleben
