Pesnik Dušan Kovačević – Povodom knjige „Ja to tamo pevam“
Kada čujete pesmu ili muzičku temu, vi vidite film – kaže Dušan Kovačević u svojoj knjizi „Ja to tamo pevam“, gde ga najzad upoznajemo i kao pesnika, pošto smo ga više nego dobro upoznali kao vrsnog scenaristu i dramaturga, kao uspešnog filmskog i pozorišnog reditelja, pa i kao romanopisca i esejistu.
Jedno je sigurno: bez stvaralaštva Dušana Kovačevića, srpski teatar, književnost i kinematografija izgledali bi sasvim drugačije i bili bi svakako siromašniji za desetine vrhunskih dela, pa baš zbog toga što znamo mnogo i o piščevom životu i o njegovom radu, može delovati kao malo iznenađenje kad budemo naišli na stihove koje je napisao niko drugi nego upravo tvorac „Balkanskog špijuna“ i „Radovana Trećeg“.
Da li je, međutim, ovo zaista prvi susret šire publike sa Dušanom Kovačevićem kao pesnikom?
Izgleda da nije, jer ako uzmemo da proverimo da li je Kovačević bio u pravu kad je rekao da je muzika najbolja asocijacija na određeni film, onda ćemo zaključiti da nema ko se na stih „Za Beograd, firmom Krstić“ neće setiti filmskog hita „Ko to tamo peva“, nema ko se na stihove „Godine su proletele, hej živote, hej mladosti“ neće setiti „Balkanskog špijuna“, nema ko se na pesmu naslovljenu kao „Hor pokojnika“ neće setiti „Sabirnog centra“, a da se ne govori o pesmi „Mesečina“, koja je postala hit maltene nezavisno od filma „Underground“, za koji je i napisana.
Nije neobično da pesme nastave da žive i nakon filma, pa da tek nezavisno od njega dožive neverovatnu popularnost, ali u slučaju filmske verzije Kovačevićevog „Profesionalca“ desilo se da i pesme i sâm film ostvare i održe paralelno svoju popularnost, pa je teško presuditi da li je zanimljivije slušati nesvakidašnji razgovor između Luke Labana i Teodora Teje Kraja – ili provokativne numere „Pada vlada“ i „Motorola“.
Sve je navedene pesme napisao za svoja filmska dela Dušan Kovačević i sve su se one našle u knjizi „Ja to tamo pevam“, pa i ona pesma iz „Profesionalca“ koja neodoljivo podseća na izvorni starogradski žanr i za koju bismo teško mogli i pretpostaviti da je prvi put napisana i komponovana tek za potrebe filma – „Za astalom sitnu knjigu pišem“.
Sem toga, Kovačević je u knjigu uneo i pesme iz svojih dramska dela (za koja i sâm kaže da se mogu tumačiti i kao komedije i kao drame, što zavisi od samog gledaoca ili čitaoca), pa iako one nisu doživele popularnost kao što je to slučaj sa pesmama iz kultnih filmova, ipak zaslužuju pažnju čitalaca, tim pre što nas bar na momenat vode u svet Kovačevićeve pozornice i otkrivaju nam donekle pozadinu nastanka pojedinih dela koja su svojevremeno bila prava mala revolucija u srpskom teatru.
Obogativši knjigu proznim fragmentima i predočivši u njima kontekst pojedinih pesama, ali i izvesne detalje iz svog životopisa, Kovačević je zaista načinio, kako i stoji u opisu knjige, pesničku autobiografiju, pa su i njegovi prozni komentari zapravo mnogo više od toga, a neretko su i sami prožeti stilom koji nije ništa manje poetski od onog u samim stihovima.
A unevši i pesme posvećene članovima svoje porodice, kao i jedan prozno-pesnički segment posvećen vremenu i prilikama u kojima je knjiga napisana i odštampana, Kovačević je načinio delo koje će jednog dana možda biti autentična hronika njegove porodice, ali i svedočanstvo godine u kojoj se kao jedini plan nametnula želja da se ostane živ.
Uz britko pero Dušana Kovačevića i upečatljive ilustracije Gorana Ratkovića, knjiga „Ja to tamo pevam“ čita se u jednom dahu, kao što se gledaju i Kovačevićevi filmovi, ali se o njoj dugo i dugo razmišlja nakon čitanja – što je takođe slučaj sa Kovačevićevim filmovima.
Autor: Dušan Milijić
Jedno je sigurno: bez stvaralaštva Dušana Kovačevića, srpski teatar, književnost i kinematografija izgledali bi sasvim drugačije i bili bi svakako siromašniji za desetine vrhunskih dela, pa baš zbog toga što znamo mnogo i o piščevom životu i o njegovom radu, može delovati kao malo iznenađenje kad budemo naišli na stihove koje je napisao niko drugi nego upravo tvorac „Balkanskog špijuna“ i „Radovana Trećeg“.
Da li je, međutim, ovo zaista prvi susret šire publike sa Dušanom Kovačevićem kao pesnikom?
Izgleda da nije, jer ako uzmemo da proverimo da li je Kovačević bio u pravu kad je rekao da je muzika najbolja asocijacija na određeni film, onda ćemo zaključiti da nema ko se na stih „Za Beograd, firmom Krstić“ neće setiti filmskog hita „Ko to tamo peva“, nema ko se na stihove „Godine su proletele, hej živote, hej mladosti“ neće setiti „Balkanskog špijuna“, nema ko se na pesmu naslovljenu kao „Hor pokojnika“ neće setiti „Sabirnog centra“, a da se ne govori o pesmi „Mesečina“, koja je postala hit maltene nezavisno od filma „Underground“, za koji je i napisana.
Nije neobično da pesme nastave da žive i nakon filma, pa da tek nezavisno od njega dožive neverovatnu popularnost, ali u slučaju filmske verzije Kovačevićevog „Profesionalca“ desilo se da i pesme i sâm film ostvare i održe paralelno svoju popularnost, pa je teško presuditi da li je zanimljivije slušati nesvakidašnji razgovor između Luke Labana i Teodora Teje Kraja – ili provokativne numere „Pada vlada“ i „Motorola“.
Sve je navedene pesme napisao za svoja filmska dela Dušan Kovačević i sve su se one našle u knjizi „Ja to tamo pevam“, pa i ona pesma iz „Profesionalca“ koja neodoljivo podseća na izvorni starogradski žanr i za koju bismo teško mogli i pretpostaviti da je prvi put napisana i komponovana tek za potrebe filma – „Za astalom sitnu knjigu pišem“.
Sem toga, Kovačević je u knjigu uneo i pesme iz svojih dramska dela (za koja i sâm kaže da se mogu tumačiti i kao komedije i kao drame, što zavisi od samog gledaoca ili čitaoca), pa iako one nisu doživele popularnost kao što je to slučaj sa pesmama iz kultnih filmova, ipak zaslužuju pažnju čitalaca, tim pre što nas bar na momenat vode u svet Kovačevićeve pozornice i otkrivaju nam donekle pozadinu nastanka pojedinih dela koja su svojevremeno bila prava mala revolucija u srpskom teatru.
Obogativši knjigu proznim fragmentima i predočivši u njima kontekst pojedinih pesama, ali i izvesne detalje iz svog životopisa, Kovačević je zaista načinio, kako i stoji u opisu knjige, pesničku autobiografiju, pa su i njegovi prozni komentari zapravo mnogo više od toga, a neretko su i sami prožeti stilom koji nije ništa manje poetski od onog u samim stihovima.
A unevši i pesme posvećene članovima svoje porodice, kao i jedan prozno-pesnički segment posvećen vremenu i prilikama u kojima je knjiga napisana i odštampana, Kovačević je načinio delo koje će jednog dana možda biti autentična hronika njegove porodice, ali i svedočanstvo godine u kojoj se kao jedini plan nametnula želja da se ostane živ.
Uz britko pero Dušana Kovačevića i upečatljive ilustracije Gorana Ratkovića, knjiga „Ja to tamo pevam“ čita se u jednom dahu, kao što se gledaju i Kovačevićevi filmovi, ali se o njoj dugo i dugo razmišlja nakon čitanja – što je takođe slučaj sa Kovačevićevim filmovima.
Autor: Dušan Milijić
