Za dvanaest dana održaće se parada povodom puštanja u funkciju saobraćajnice koja bi trebalo da bude simbol pomirenja u zemlji koju je decenijama razdirao građanski rat. Održaće se, ali samo pod uslovom da dvojica izvođača radova pronađu način da na vreme završe put.

Ovo je premisa romana „Parada“ Dejva Egersa, relativno kratke meditacije o prirodi međunarodnih razvojnih projekata i humanitarnog rada. Priča prati dvojicu radnika neimenovane korporacije, koji su angažovani da, ne privlačeći previše pažnje na sebe, završe asfaltiranje puta. Znamo ih samo pod pseudonimima Četvorka i Devetka.

Devetka je izviđač, čiji je zadatak raščišćavanje terena, a Četvorka upravlja mašinom za asfaltiranje. Ispostavlja se, međutim, da njih dvojica imaju potpuno različit pristup poslu.

„Njih dvojica imaju veoma različite ideje o tome šta im je posao i zašto su tamo poslati“, ističe  Egers u razgovoru za NPR. „Jednom je cilj da završi posao i vrati se kući, a drugi želi da uroni u lokalnu kulturu. Obe perspektive su problematične ako se ima u vidu razlog njihovog dolaska u tu zemlju.“

„Devetka se ponaša kao da je na odmoru“, kaže Egers. „On je avanturista kome je cilj da upije atmosferu, upozna ljude, pomogne kome može i uživa u kulturi i hrani. Međutim, gde god da kroči, nekako mu polazi za rukom da izazove haos, čak i kada se trudi da pomogne. Četvorka je pak veteran u svom poslu i više puta se nalazio u sličnim situacijama. Gledano iz njegovog ugla, zadatak im je da obave svoj posao, da ne što manje mešaju u tuđe živote i da se vrate kući. To su pravila kompanije. Veoma je krut i profesionalan i zato ga izluđuje ono što radi Devetka.

„Napetost između njih bi, na neki način, trebalo da oslikava ono sa čim se susreću ljudi angažovani na različitim projektima u inostranstvu – bilo da je reč o preduzimačima, vojnicima ili radnicima nevladinih organizacija. A ono što ostavljaju za sobom je tek posebna priča.“

Egers je imao prilike da razgovara sa preduzimačima koji su radili na projektima širom sveta: „Imam mnogo prijatelja koji obavljaju takve poslove u inostranstvu. Prvo moraju da odu u te zemlje, otkriju kako sistem funkcioniše i izbore se za ugovore. A kada završe posao, vraćaju se kući. I to je to. Za većinu njih to ne predstavlja nikakav problem. Skoro svaki put dožive nekakvu avanturu i jako je zanimljivo slušati njihove priče. Obično nemaju naročit uvid u širi kontekst onoga što su radili. Zamislite, gomila ljudi stigne na neko mesto sa svojim stručnim znanjima, izgrade nešto što će trajati vekovima i drastično izmeniti živote stotina hiljada ili miliona ljudi, a onda se jednostavno spakuju i odu. To mi je uvek bilo interesantno.“

Ponekad ovi projekti ne postižu očekivani efekat. Neki od tih ljudi se vrate kući i shvate da ono što su izgradili zapravo nije poboljšalo kvalitet života u tim zemljama.

„U ovom slučaju, Četvorka i Devetka su iskorišćeni“, nastavlja Egers. „Oni su samo alatke. Ne znaju ni pravila ni smisao igre. I oni i lokalno stanovništvo su samo pioni. Ali u trenutku kada ulaze u igru, toga nisu svesni. Želeo sam da ostane nejasno da li Četvorka zna ili ne. On ima mnogo iskustva i poznati su mu rizici i moguće implikacije; ali za njega je to posao i ne želi da nagađa o širem kontekstu i posledicama onoga što radi. Verujem da je to stav većine izvođača radova, u većini ovakvih situacija. Oni ne mogu da nagađaju i preterano razmišljaju o onome što će se izroditi iz projekata na kojima su radili. Verovatno su svesni da bi to samo bila zečija rupa iz koje ne bi mogli da se iskobeljaju. Na kraju krajeva, njihovo je da izgrade ili poprave neki gasovod, da se vrate kući i nastave da se bave svojim poslom. Šta će biti posle, nije njihova briga.“

Autor: Rejčel Martin
Izvor: npr.org
Prevod: Jelena Tanasković