„Panonski admiral“: Emotivna plovidba kroz ogromni okean po imenu Balašević
Knjiga o tome kako je Đorđe Balašević postao simbol i najveći sin naroda i narodnosti neke emotivne Jugoslavije.
„Sada je pravi kraj Jugoslavije“, rekao mi je prijatelj kada smo čuli da je preminuo Đorđe Balašević. „Nema je više.“
I zaista. Dok su te večeri stizale vesti iz gradova širom bivše, neki jugonostalgičari bi rekli i jedine, Jugoslavije, kako se ljudi spontanim okupljanjima i akcijama opraštaju od našeg Đoleta, delovalo je da Jugoslavija i daljepostoji. Poslednji put.
I to ne ona dosadno-formalna komunistička državna tvorevina (okružena BRIGAMA) koju je na okupu mahom držala „četvrta vojna sila u Evropi“, već Jugoslavija povezana određenim vrednostima, uspomenama, ljubavima, pesmama, knjigama, predstavama… Balašević je bio najveći sin naših naroda i narodnosti, upravo te, Jugoslavije koju je nemoguće uništiti čak ni ratom i snažnom i beskrajno dugom medijskom propagandnom sa svih strana.
To je zemlja koju čine ljudi, a ne institucije. Zemlja utemeljena na otvorenom duhu, a ne na strahu koji zatvara. Zemlja u kojoj stranci nisu neprijatelji, već prijatelji koje nismo upoznali. Emotivna zajednica onih koji su vazda bili iznad nacionalnih, verskih, sportskih i svih ostalih podela.
„Moramo shvatiti da su na jednoj strani svi Oni, a na drugoj strani Mi“, izgovorio je Balašević na jednom koncertu gde je pod Njima mislio na ex-Yu političare.
Iako je bio muzička zvezda te „političke“ Jugoslavije, tek nakon njenog raspada postao je njen simbol. Simbol okupljanja ljudi koji ne pristaju na uske nacionalne i verske torove u koje su želeli da nas smeste Oni.
„Ispod maske je više od običnog mesa“, kaže junak filma „V kao vendeta“. „Ispod ove maske krije se ideja… a ideje su otporne na metke.“
Ideja je bila stožer okupljanja koje je Balašević svojim postojanjem na sceni inicirao. Ideja o drugim vrednostima, drugačijem životu, drugim ljudima…
Tog Balaševića pokušava da otkrije novinar i kritičar Ivan Ivačković u svojoj knjizi „Panonski admiral“ koju je nedavno objavila izdavačka kuća Laguna.
Iako deluje kao autobiografija, što ona u određenom smislu i jeste, u pitanju je ono što stoji u podnaslovu ove knjige.
Emocionalni vodič kroz diskografiju.
Prateći Balaševića od prvih pesama koje je izveo na rođendanu, preko singlova objavljenih pod firmom nekoliko muzičkih bendova, pa sve do samostalnih albuma i antologija, Ivačković nam priča priču i o Balaševiću, o njegovom životu, ali i o muzičkom i svakom drugom sazrevanju koje će ga na kraju, uz sve nesrećne okolnosti koje su nam se dogodile, načiniti simbolom.
Imajte na umu da ova knjiga nije klasična biografija. Rukopisi koji su utakni u nju nastajali su duži niz godina, da bi, kako autor kaže u uvodu, tek 2019. godine počeo da ih povezuje u jedinstvenu celinu i prilagođava ih formatu knjige. Zato neka poglavlja više deluju kao kritička analiza albuma i pesama na njima koja bi mogla da budu objavljena i samostalno u nekom muzičkom magazina. Upravo je Balašević onaj koji sada, umesto jugoslovenskih republika, povezuje poglavlja knjige u jednu celinu.
Lepu dragocenost ove knjige čini i kolekcija ekskluzivnih i nekih do sada neobjavljenih fotografija. Posebnu draž knjizi daje i činjenica da je ona puna Đoleta, a da gotovo nigde nama Balaševića. Olivera, Beba, Jovana i Aleksa nisu dobili previše prostora u ovoj knjizi što nam, tokom čitanja, ponovo stvara onaj intimni osećaj koji smo imali sa Đoletom na njegovim koncertima.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookvar
„Sada je pravi kraj Jugoslavije“, rekao mi je prijatelj kada smo čuli da je preminuo Đorđe Balašević. „Nema je više.“
I zaista. Dok su te večeri stizale vesti iz gradova širom bivše, neki jugonostalgičari bi rekli i jedine, Jugoslavije, kako se ljudi spontanim okupljanjima i akcijama opraštaju od našeg Đoleta, delovalo je da Jugoslavija i daljepostoji. Poslednji put.
I to ne ona dosadno-formalna komunistička državna tvorevina (okružena BRIGAMA) koju je na okupu mahom držala „četvrta vojna sila u Evropi“, već Jugoslavija povezana određenim vrednostima, uspomenama, ljubavima, pesmama, knjigama, predstavama… Balašević je bio najveći sin naših naroda i narodnosti, upravo te, Jugoslavije koju je nemoguće uništiti čak ni ratom i snažnom i beskrajno dugom medijskom propagandnom sa svih strana.
To je zemlja koju čine ljudi, a ne institucije. Zemlja utemeljena na otvorenom duhu, a ne na strahu koji zatvara. Zemlja u kojoj stranci nisu neprijatelji, već prijatelji koje nismo upoznali. Emotivna zajednica onih koji su vazda bili iznad nacionalnih, verskih, sportskih i svih ostalih podela.
„Moramo shvatiti da su na jednoj strani svi Oni, a na drugoj strani Mi“, izgovorio je Balašević na jednom koncertu gde je pod Njima mislio na ex-Yu političare.
Iako je bio muzička zvezda te „političke“ Jugoslavije, tek nakon njenog raspada postao je njen simbol. Simbol okupljanja ljudi koji ne pristaju na uske nacionalne i verske torove u koje su želeli da nas smeste Oni.
„Ispod maske je više od običnog mesa“, kaže junak filma „V kao vendeta“. „Ispod ove maske krije se ideja… a ideje su otporne na metke.“
Ideja je bila stožer okupljanja koje je Balašević svojim postojanjem na sceni inicirao. Ideja o drugim vrednostima, drugačijem životu, drugim ljudima…
Tog Balaševića pokušava da otkrije novinar i kritičar Ivan Ivačković u svojoj knjizi „Panonski admiral“ koju je nedavno objavila izdavačka kuća Laguna.
Iako deluje kao autobiografija, što ona u određenom smislu i jeste, u pitanju je ono što stoji u podnaslovu ove knjige.
Emocionalni vodič kroz diskografiju.
Prateći Balaševića od prvih pesama koje je izveo na rođendanu, preko singlova objavljenih pod firmom nekoliko muzičkih bendova, pa sve do samostalnih albuma i antologija, Ivačković nam priča priču i o Balaševiću, o njegovom životu, ali i o muzičkom i svakom drugom sazrevanju koje će ga na kraju, uz sve nesrećne okolnosti koje su nam se dogodile, načiniti simbolom.
Imajte na umu da ova knjiga nije klasična biografija. Rukopisi koji su utakni u nju nastajali su duži niz godina, da bi, kako autor kaže u uvodu, tek 2019. godine počeo da ih povezuje u jedinstvenu celinu i prilagođava ih formatu knjige. Zato neka poglavlja više deluju kao kritička analiza albuma i pesama na njima koja bi mogla da budu objavljena i samostalno u nekom muzičkom magazina. Upravo je Balašević onaj koji sada, umesto jugoslovenskih republika, povezuje poglavlja knjige u jednu celinu.
Lepu dragocenost ove knjige čini i kolekcija ekskluzivnih i nekih do sada neobjavljenih fotografija. Posebnu draž knjizi daje i činjenica da je ona puna Đoleta, a da gotovo nigde nama Balaševića. Olivera, Beba, Jovana i Aleksa nisu dobili previše prostora u ovoj knjizi što nam, tokom čitanja, ponovo stvara onaj intimni osećaj koji smo imali sa Đoletom na njegovim koncertima.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookvar
