„Komunikativnu nefunkcionalnost osoba sa autizmom često mešaju sa kognitivnom. U pitanju je ozbiljna senzorna i komunikativna nesposobost“. Zato ne gledajte drugačije na osobe sa očigledno abnormalnim fizičkim ponašanjem, koje ne mogu da pričaju onako kako čuju, razumeju ili razmisle o onome što ste rekli. Jer, prema autorovom mišljenju, ljudi sa autizmom apsolutno su normalni u svakom drugom smislu i to je njihov invaliditet koji je sveprisutan. Ne biste gledali osobu koja ne može da hoda, kao nekog ko to nije naučio da radi, već biste mislili da ne mogu da stoje, hodaju ili trče bez pomoći ljudi ili tehnologije. Isto važi i za ljude sa autizmom.

Ovo je poruka knjige. Ne mogu da joj dam nijednu drugu ocenu osim pet zvezdica jer se autor – koji ne govori, a želi da bude pisac, JESTE pisac – trudi da pokaže svetu kako je kad patite od ekstremnog autizma. Ne kaže da su svi ljudi sa autizmom isti, ali navodi da mnogi, poput njega, imaju bogat unutrašnji život koji prosto ne mogu da izraze.

Knjigu je uredio Dejvid Mičel, koji takođe ima ozbiljno autističnog sina. Njegova žena, Japanka, prevela je na engleski ovu i prethodnu knjigu, „Zašto skačem“ kako bi i oni i negovatelji bolje razumeli njihovog sina. Mičel je napisao i predgovor za knjigu, koji, za razliku od drugih predgovora, zaista pomaže da bolje razumemo tekst.

Izvor: Goodreads
Prevod: Miloš Vulikić