Vedrana Rudan još jednom je napunila Veliku salu SKC-a, a povod je ovog puta bio njen novi roman „Doživotna robija“, prvi posle 6 godina. Da li je sloboda moguća bez materijalne sigurnosti, da li rad oplemenjuje ili porobljava čoveka i šta je neophodno da bi žena zaista bila nezavisna, samo su neka pitanja koja glavna junakinja Lola postavlja sebi, ali i svima nama. A ključne reči romana su ljubav, zločin i pogled na more.

Na početku nas je zanimalo kako je Vedrana provela vreme korone: „Osim što sam oslepela, iako je dobro u ovim vremenima da što manje vidiš, muž mi se vratio doma. Ja sam prepoznala svog muža, a on je prepoznao mašinu za pranje suđa. Mislila sam da će korona trajati tri meseca. Međutim, korona se produžila na tri godine i od kada je počela, on kuva, pere i pegla, a ja sam na promocijama. Nikada mi lepše nije bilo. Živela korona“.

„Doživotna robija“ je umnogome drugačija u odnosu na prethodne knjige Vedrane Rudan. Napetost se oseća od početka, a postoje i elementi krimi romana. U jednom trenutku Vedrana je čak i odustala od rukopisa, ali posle tri godine knjiga je stigla do čitalaca.

„Dušu sam izrigala, izbljuvala. Drugačija je jer su junaci bogati, a ja baš i nisam. Prokletnici imaju toliko para, i toliko sam se ufurala u tu priču da sam pomislila da sam i ja bogata. Kad sam ušla u dućan i kada je stigla kartica na naplatu, rekla sam: ’Pa, majku ti božju!’ Ta knjiga me je izludela.“

Lola u čitaocima izaziva dvojaka osećanja. S jedne strane sažaljenje jer očito odrasta bez ljubavi oca i majke, a s druge strane divljenje jer nastupa bez straha i hrabro „pliva“ u muškom svetu.

„Lola je kao i svi mi u potrazi za ljubavlju. Ali šta je ljubav, šta je sreća? To nije isto za svakoga. Za mene je sreća pre korone bila da mogu šetati, kuvati, pričati, čitati, i kada se to završilo, sreća je bila gledati a ništa nisam videla. Nek ti bog, u kojeg ne verujem, samo dâ priliku da ti se dogodi nešto van šeme, pa ćeš videti kako za sreću vrlo malo treba. A mi to u biti ne znamo, jer dok hodamo i dok smo zdravi, i nešto radimo, i imamo nekog koga volimo, i ko nas voli, onda se opsedamo zlim šefom, Rusima koji će ukinuti plin, Amerikancima koji će poskupeti plin… Ma ko vas šiša! Živiš danas, ovaj minut, danas jesi, sutra više nisi, zgrabi za ruku onog koga voliš, ne gledaj u mobilni, ne čitaj portale, kupuj fenomenalne knjige, to je sreća.“

Na pitanje šta za nju predstavlja doživotna robija, Vedrana Rudan je odgovorila:

„Ceo život je doživotna robija. I kvalifikovana sam da o tome govorim jer sam tri noge u grobu. I kad pogledam unazad, vidim trenutke sreće. Ali nije sreća ono što nam drugi govore: muž, deca, brak. I ti padaš na te priče jer svi drugi bolje od tebe znaju šta je tvoja sreća i ti ih slušaš, pa nađeš dečka, pa se udaš, rodiš decu i svi su oko tebe srećni sem tebe.“

Publika je sve vreme aplauzom uzvraćala na Vedranine izjave, a nakon razgovora čitaoci su strpljivo čekali na potpis omiljene autorke.

Svaki susret s njom je spektakl. Radujemo se sledećem.