Oto Oltvanji je pisac i prevodilac koga prevashodno poznajemo po kriminalističkim i triler romanima, ali i tematikama horora, pa i fantastike.

Oto Oltvanji je nedavno objavio knjigu „Polje meduza“ u izdanju Lagune, što mu je prvi roman još od „Ivera“ iz 2015. godine.

U „Polju meduza“ pratimo Skeptika, nekadašnjeg novinara koji sada više igra ulogu nalik privatnom detektivu, ili onom koji pronalazi stvari i ljude koji ne žele da budu pronađeni.

Početna nit je nestanak jedne žene pre deset godina, ali odatle se pojavljuje još jedna misterija i još jedan nestanak, dve decenije ranije.

Radnja se odvija u Beogradu i Rovinju, u sadašnjosti sa osvrtom na nekoliko krakova prošlosti, a sa puno sporednih tema koje crtaju širi društveno-istorijski kontekst.

Zato smo Otu postavili nekoliko pitanja o ovom romanu, njegovom procesu pisanja i drugim temama.

Nakon tri romana prvo si izdao zbirku pripovedaka pa potom i knjigu za decu, a sada je ponovo usledio roman. Koje su razlike u pisanju takvih dela usled obima i ciljne publike i da li je nešto lakše ili teže osmisliti od ostalog?

Oduvek sam bio dugoprugaš, i na atletskoj stazi i za tipkama. Pisaću u svim formama, ali roman mi najviše prija i to nije nikakva kalkulacija, s obzirom na njegov primat u izdavaštvu uopšte. Roman je moja najveća strast. Što se razlike u formama tiče, jedna od prvih lekcija kojima vas kao početnika uče iskusne kolege, mentori i dobronamerni kreativci jeste da morate da naučite da razlikujete ideje za kratke priče, romane i scenarije za stripove ili filmove. I to mi je s vremenom postalo prirodno. Odmah prepoznam za šta je najbolja ideja koja mi se javi. Ključno je zapravo bilo kad sam, uz veliku muku, naučio da kratka priča treba da bude zaista kratka priča, a ne kondenzovani roman. Posle je sve išlo mnogo lakše.

Da li je Skeptik odraz postojećih novinara, verzija tebe sa izmaštanim dodatim osobinama, ili nešto sasvim treće?

Novinar je oduvek bio moj omiljeni istražitelj u fikciji. Dominantni detektiv menjao se po epohama, od amatera, preko privatnog njuškala do policajca, advokata i forenzičara, a novinar je kao detektiv u prvi plan izbio sedamdesetih, na filmu jednako kao i u književnosti, kada je došlo do velikih globalnih previranja, ali imam utisak da je sada ponovo nastupilo njegovo vreme. Novinar za mene najprirodnije otkriva tajne i, što je najlepše, može nešto da uradi povodom njih. Njegov rad ima efekta, menja stvarnost, čak i ako vam na prvi pogled ne izgleda tako: raskrinkavanja, uzbunjivanja i curenja dovode do pritiska javnosti, otkaza i društvene promene, ma koliko kratkoročne. Konkretno Skeptik je složena kreacija, u emotivnom doživljaju sveta vrlo sličan meni, ali u svemu ostalom, pogotovo po strpljenju, metodičnosti i pristupačnosti, ono što bih voleo da budem, ali nažalost nikada neću biti – mnogo lakše razgovara sa nepoznatima, mnogo im više prašta. On je moj pravi-pravcati medijum. Sa njim mi je ulazak u svaku priču lakši.

On nije prvi tvoj lik koji sakuplja ploče i koji često spominje muzičke reference. Koliko ti imaš ploča u svojoj kolekciji i koliko ti je muzika važna?

Nemam uopšte toliko mnogo ploča, znam ljude koji ih imaju mnogo više. Ali muzika mi je važna kao inspiracija, i u životu i pisanju. Muzika doprinosi zaokruženosti dočaranog sveta na papiru. U ovom romanu sam čak prvi put doživeo da lik ne sledi moj muzički ukus, već ja njegov. Bio je to eksperiment. Otkad sam počeo da pišem roman, neke ploče sam kupio samo zato što bi to Skeptik uradio, a ne ja. Osim toga, te gramofonske ploče su postale opšti simbol gubitka. Skeptik, kao predstavnik određene generacije, u mladom odraslom dobu, pored vinila, u istoriju ispraća zajedničku bivšu državu i njene zvanične oružane snage. Ironija je što su se ploče, uprkos svemu, u međuvremenu vratile. Za ova druga dva ne znam kolike su im šanse.

Oni koji čitaju pažljivije mogu da naslute pojedine aluzije na događaje iz stvarnosti. Da li i koliko stvarnost utiče na tebe tokom procesa pisanja, ili se držiš zacrtanog plana od zapleta do raspleta?

Kao pisac možeš da ignorišeš stvarnost, ali ona u svakom slučaju neće ignorisati tebe. Plan od zapleta do raspleta jeste od samog početka bio krojen sa osvrtom na svet oko nas, u mom konkretnom opusu vremenom sve više, do toga da je ovaj roman svakako moj najrealističniji do sada. Ne znam da li je do promene interesovanja ili godina, ali fantastika se postepeno iskradala iz mog rada (neki su to primetili vrlo rano, dok ni ja toga još nisam bio svestan), ali čak i kada je politički triler, a ovaj moj do izvesne mere jeste, važno je samo da nije dnevnopolitički triler. Te vrste aluzija su mi odbojne. Kad oslikavam naše društvo, trudim se da ono bude zasnovano na trajnim simbolima, sklonostima i fenomenima, a ne na prolaznim boljkama.

Kako ne biti nestrpljiv da čitaocima otkriješ konačno razrešenje i kako smisliš koliko tačno informacija treba da sakriješ u tekstu da ne bi previše naslutili prevremeno?

U jednom trenutku sam postao svestan da je, u stilskom pogledu, podjednako važno ono što izostavite kao i ono što kažete, ako ne i važnije. Kad su u pitanju priče o želji porodica žrtava da saznaju šta se dogodilo, vrlo srodna veština je doziranje informacija. Ne znam odakle mi ona tačno, pretpostavljam da je malo urođena, a malo stečena. Nastajala je od nekadašnjeg pričanja viceva i prepričavanja tuđih i vlastitih anegdota, preko čitanja do osluškivanja vlastitih čitalačkih reakcija. Šta je to što mi uz knjigu najviše ubrza rad srca, kada grickam nokte i ne mogu da dočekam da joj se vratim. I onda samo uradite drugima ono što su uradili vama, u najpozitivnijem mogućem smislu.

„Polje meduza“ donekle evocira atmosferu bivše Jugoslavije, ali ne skreće dalje od onoga što je potrebno da bi priča napredovala. Kako znaš koji krak radnje je neophodan, a koji ne bi nikako doprineo priči?

Ako ne pomogne instinkt, pomoći će makaze u kasnijoj fazi rada. U ovoj knjizi sam možda više nego ikad pre naknadno nemilosrdno izbacivao sve što je nebitno za priču. Prvobitna zamisao bila je da mnogo više znamo o Skeptiku, ali sam pri strogom čitanju završenog rukopisa uvideo da to ne funkcioniše i onda su ti delovi morali da lete napolje. Isto je važilo za suvišne detalje iz „mitologije“ o bivšoj državi (za koje mi je moj urednik Zoran Penevski rekao da podsećaju na odrednice iz Vikipedije za mlađe generacije). To je takođe moralo da bude izbačeno i prava je sreća što je bilo tako, tekst je ovakav kakav je rasterećeniji. Što se tiče krakova radnje koji su ćorsokaci, u ovom romanu postoji jedan podzaplet za koji će se kasnije ispostaviti da je neodvojivi deo glavne priče ili, da citiram mantru svog omiljenog pisca Rosa Mekdonalda: „Sve je jedan slučaj“. Kako u životu tako i u prozi.

Slučaj koji glavni lik istražuje povezuje dve misterije iz prošlosti sa sadašnjim trenutkom, ali nikada se ne selimo direktno u tačke gledišta (POV) tih likova, već sve otkrivamo zajedno sa Skeptikom. Da li je u nekom trenutku postojala ideja da ubaciš više od jedne perspektive u naraciju?

Kao mlađi sam praktično obožavao pripovedanje iz trećeg lica, ali sada neuporedivo više volim prvo, čak mislim da godinama nisam napisao ništa što nije iz prvog lica. Želim da odmah bude jasno ko priča priču, da čitalac zna isto koliko i pripovedač, što je u krimiću posebno fer, jer otkrivamo nove informacije zajedno i istovremeno, nema varanja. Ali i inače, mimo krimića, postao sam veliki ljubitelj naglašeno lične vizure, prelomljene kroz jedinstven pogled na svet i još jedinstveniji emotivni doživljaj. Postao sam veliki ljubitelj unikatnog glasa pripovedača.

Najavio si moguće nastavke knjige i pisanje trilogije. Kada bi „Polje meduza“ postalo film ili ta potencijalna trilogija postala televizijska serija, ko bi ti bio prvi glumački izbor za tumačenje Skeptika?

Trilogija je za sada opcija jer imam jasnu sliku o Skeptiku (i njegovom pratećem ansamblu likova) u tri različite faze života. Takođe, to ne znači da ne bi bilo još knjiga nakon toga, ali za trilogiju sam prilično siguran kako bi trebalo da izgleda. Što se ekranizacije tiče, to je, naravno, najteže pitanje. Uvek sam loš u igri fiktivnih dodeljivanja uloga. Najlepše od svega je što izbor glumca na kog i ne pomišljate ume prijatno da iznenadi, možda čak zauvek da preotme lika za sebe. Kad bi došla na red ekranizacija ove knjige, nekako na to računam. Da glumac koji mi nije pao na pamet prisvoji Skeptika za sebe.

Kako vidiš današnju srpsku triler scenu i književnu scenu uopšte, da li postoji napredak od trenutka kada si počinjao kao pisac?

Apsolutno. Pribojavao sam se da do toga nikada neće doći, jer je fantastika u startu imala mnogo veću prednost, u SFRJ je ona imala jaču tradiciju od trilera (tada maltene nepostojećeg), i po poetici, i po produktivnosti, i po organizovanosti scene – u bivšoj Jugoslaviji u svim republikama su postojali aktivni naučnofantastični klubovi i konvencije, dok se krimić javljao na nivou incidenta. To se sada promenilo. Krimići i trileri još moraju da rastu, naravno, ali prema onome što vidim, počinju da se sustižu. To uliva nadu.

Autor: Filip Milosavljević
Izvor: Danas