Otkrijte gde je Pračet potražio inspiraciju za roman „Sestre po metli“
Sjajni engleski pisac Teri Pračet je pre nešto više od tri decenije, u potrazi za inspiracijom za svoje duhovite romane, odlučio da začeprka po Šekspirovom kanonu.
Neko će to nazvati lopovlukom, neko pak omažom. U svakom slučaju, rezultat je bio urnebesan.
Pozamašan deo zapleta romana „Sestre po metli“ (1988) pozajmljen je iz Bardovog „Magbet “. Ulogu kraljice preuzima zla vojvotkinja, vojvoda pomalo preteruje sa pranjem ruku, a tu su i pokretna šuma, ubijeni kralj i neočekivani naslednik.
Kao i u mnogim Šekspirovim komadima i u ovoj knjizi srećemo nekoliko likova koji se pretvaraju da su neko drugi. Kada bolje razmislim, ima ih poprilično. Tu je i predstava unutar predstave, ali i duhovi, „opšti metež“ i veštice.
Da, naravno, Pračetove veštice, miljenice miliona: džangrizava superveštica Baka Vedervaks, ekscentrična domaćica Nana Og i njihova mlada i još uvek neiskusna koleginica Magrat Garlik.
„Sirova inspiracija“
Zaplet romana je, kao i obično, sekundaran, jer Pračetove priče su, pre svega, majstorski upakovan komentar na račun života kao takvog i sveta koji nas okružuje. Uzmimo za primer ovaj opis inspiracije i načina na koji ona utiče na dramskog pisca, inače patuljka:
Čestice sirove inspiracije veju kroz svemir sve vreme. Tu i tamo neka od njih pogodi prijemčivi um, koji onda izmisli DNK, ili sonatu za flautu, ili način da električne sijalice traju duplo kraće. Ali, većina ih promaši. Većina ljudi proživi svoje živote a da ih nijedna ne pogodi.
Neki su još nesrećniji. Oni ih pokupe sve.
Takav je bio Hvel. Dovoljno inspiracije da opremi čitav istorijat izvođačkih umetnosti neprestano se ulivalo u malu tešku glavu koju je evolucija stvorila takvom da ne čini ništa znamenitije nego da bude naročito otporna na udarce sekirom.
„Nejasne magline“
U jednom trenutku u priči, Baka, veštica obdarena sposobnošću da zaviri u misli drugih živih bića, dolazi oči u oči sa umom šume – što je, reći ćete, besmisleno, jer šuma ne može imati um... a možda ipak i može:
Životinje su imale umove. Ljudi su imali umove, mada su ljudski umovi predstavljali nejasne magline. Čak su i insekti imali umove, sićušne tačkice svetlosti u tmini neuma.
Verovatno nikada niste razmišljali o ljudskom umu kao o „nejasnoj maglini“, ali kada to napiše Pračet, uhvatite se kako mislite: da, ovaj čovek je potpuno u pravu.
A umovi insekata? „Sićušne tačkice svetlosti“ je, čini mi se, sasvim razuman opis.
„Svaka umetnost koju su ljudi osmislili“
Smrt, još jedan od ljubimaca Pračetove publike, učestvuje u izvođenju pozorišnog komada – u ulozi Smrti. Glumački kalup... dešava se i najboljima.
Pred izlazak na scenu, on razmišlja o pozorišnoj i drugim umetnostima koje je čovečanstvo stvorilo:
Njegova lobanja bez očiju prešla je pogledom preko niza kostima do voštanog rusvaja šminkerskog stola. Njegove prazne nozdrve omirisale su pomešane mirise naftalina, pomada i znoja.
Ovde je bilo nečega, razmišljao je, što je skoro pripadalo bogovima. Ljudi su sagradili svet unutar sveta, koji ga je odslikavao otprilike na isti način kao što kap vode odslikava krajolik. Pa ipak... pa ipak...
Unutar tog malog sveta postarali su se da ubace sve stvari za koje bi pomislio da žele da pobegnu od njih - mržnju, strah, tiraniju i tako dalje. Smrt je ovo kopkalo. Mislili su da žele da se izdignu iznad sebe, a svaka umetnost koju su ljudi osmislili sve ih je više uvlačila unutra. Bio je očaran.
„Nevolje sa sinusima“
Napokon, tu je i Gribo, mačor Nane Og. Gribo je nenadmašni šarmer koji pored neutoljivog libida poseduje i mnoge druge uistinu fascinantne kvalitete.
Evo kako ga Pračet opisuje:
Gribo... bio je sasvim neobičan mačor. Mačke iz zamka bile su ili razmažene ljubimice ili kuhinjski ili štalski stanovnici s ravnim ušima koji su uglavnom podsećali na glodare kojima su se hranili. Ovaj mačor, sa druge strane, bio je životinja za sebe. Sve mačke odaju takav utisak, naravno, ali umesto bezumne životinjske samozaokupljenosti, za koju se misli da je neka tajna mudrost, Gribo je zračio istinskom inteligencijom.
Takođe je zračio i smradom koji bi mogao da sruši zid ili da crknutoj lisici zada nevolje sa sinusima.
Autor: Patrik T. Rirdon
Izvor: patricktreardon.com
Prevod: Jelena Tanasković
Neko će to nazvati lopovlukom, neko pak omažom. U svakom slučaju, rezultat je bio urnebesan.
Pozamašan deo zapleta romana „Sestre po metli“ (1988) pozajmljen je iz Bardovog „Magbet “. Ulogu kraljice preuzima zla vojvotkinja, vojvoda pomalo preteruje sa pranjem ruku, a tu su i pokretna šuma, ubijeni kralj i neočekivani naslednik.
Kao i u mnogim Šekspirovim komadima i u ovoj knjizi srećemo nekoliko likova koji se pretvaraju da su neko drugi. Kada bolje razmislim, ima ih poprilično. Tu je i predstava unutar predstave, ali i duhovi, „opšti metež“ i veštice.
Da, naravno, Pračetove veštice, miljenice miliona: džangrizava superveštica Baka Vedervaks, ekscentrična domaćica Nana Og i njihova mlada i još uvek neiskusna koleginica Magrat Garlik.
„Sirova inspiracija“
Zaplet romana je, kao i obično, sekundaran, jer Pračetove priče su, pre svega, majstorski upakovan komentar na račun života kao takvog i sveta koji nas okružuje. Uzmimo za primer ovaj opis inspiracije i načina na koji ona utiče na dramskog pisca, inače patuljka:
Čestice sirove inspiracije veju kroz svemir sve vreme. Tu i tamo neka od njih pogodi prijemčivi um, koji onda izmisli DNK, ili sonatu za flautu, ili način da električne sijalice traju duplo kraće. Ali, većina ih promaši. Većina ljudi proživi svoje živote a da ih nijedna ne pogodi.
Neki su još nesrećniji. Oni ih pokupe sve.
Takav je bio Hvel. Dovoljno inspiracije da opremi čitav istorijat izvođačkih umetnosti neprestano se ulivalo u malu tešku glavu koju je evolucija stvorila takvom da ne čini ništa znamenitije nego da bude naročito otporna na udarce sekirom.
„Nejasne magline“
U jednom trenutku u priči, Baka, veštica obdarena sposobnošću da zaviri u misli drugih živih bića, dolazi oči u oči sa umom šume – što je, reći ćete, besmisleno, jer šuma ne može imati um... a možda ipak i može:
Životinje su imale umove. Ljudi su imali umove, mada su ljudski umovi predstavljali nejasne magline. Čak su i insekti imali umove, sićušne tačkice svetlosti u tmini neuma.
Verovatno nikada niste razmišljali o ljudskom umu kao o „nejasnoj maglini“, ali kada to napiše Pračet, uhvatite se kako mislite: da, ovaj čovek je potpuno u pravu.
A umovi insekata? „Sićušne tačkice svetlosti“ je, čini mi se, sasvim razuman opis.
„Svaka umetnost koju su ljudi osmislili“
Smrt, još jedan od ljubimaca Pračetove publike, učestvuje u izvođenju pozorišnog komada – u ulozi Smrti. Glumački kalup... dešava se i najboljima.
Pred izlazak na scenu, on razmišlja o pozorišnoj i drugim umetnostima koje je čovečanstvo stvorilo:
Njegova lobanja bez očiju prešla je pogledom preko niza kostima do voštanog rusvaja šminkerskog stola. Njegove prazne nozdrve omirisale su pomešane mirise naftalina, pomada i znoja.
Ovde je bilo nečega, razmišljao je, što je skoro pripadalo bogovima. Ljudi su sagradili svet unutar sveta, koji ga je odslikavao otprilike na isti način kao što kap vode odslikava krajolik. Pa ipak... pa ipak...
Unutar tog malog sveta postarali su se da ubace sve stvari za koje bi pomislio da žele da pobegnu od njih - mržnju, strah, tiraniju i tako dalje. Smrt je ovo kopkalo. Mislili su da žele da se izdignu iznad sebe, a svaka umetnost koju su ljudi osmislili sve ih je više uvlačila unutra. Bio je očaran.
„Nevolje sa sinusima“
Napokon, tu je i Gribo, mačor Nane Og. Gribo je nenadmašni šarmer koji pored neutoljivog libida poseduje i mnoge druge uistinu fascinantne kvalitete.
Evo kako ga Pračet opisuje:
Gribo... bio je sasvim neobičan mačor. Mačke iz zamka bile su ili razmažene ljubimice ili kuhinjski ili štalski stanovnici s ravnim ušima koji su uglavnom podsećali na glodare kojima su se hranili. Ovaj mačor, sa druge strane, bio je životinja za sebe. Sve mačke odaju takav utisak, naravno, ali umesto bezumne životinjske samozaokupljenosti, za koju se misli da je neka tajna mudrost, Gribo je zračio istinskom inteligencijom.
Takođe je zračio i smradom koji bi mogao da sruši zid ili da crknutoj lisici zada nevolje sa sinusima.
Autor: Patrik T. Rirdon
Izvor: patricktreardon.com
Prevod: Jelena Tanasković
