Knjiga „Drugi mač“ Petera Handkea jedinstvena je već i po tome što je pisana pred dodelu Nobelove nagrade, a objavljena odmah po dobijanju nagrade. Neočekivana je, takođe, i zato što pisac u njoj tematizuje osvetu, problem kojim se dosada u svojoj književnosti nije bavio. Reč je tu o realijama: izvesna novinarka je doista u jednom tekstu oklevetala autorovu majku, pripisavši joj (neosnovano) privrženost nacistima i Hitleru, pozivajući se na piščevu knjigu o majci „Nesreća bez želja“... Peter Handke je dugo bio opsednut tom klevetom, pateći i potiskujući je. A onda, u knjizi „Drugi mač“, priča nam povest o nekome ko želi da se osveti zbog klevete. Dakle pripoveda o realnom događaju. Jednog jutra budi se neko posle teškog sna, sa namerom da krene u osvetu za klevetu svoje majke. Trenuci posle buđenja su za Handkeovog junaka tipični: priprema se za predstojeći dan dugo, sporo se oblačeći i obuvajući, uočavajući mnoštvo detalja, prisećajući se svega od prethodnog dana, najintenzivnije doživljavajući okruženje. Tek na 76. strani knjige junak, pošto je u ogledalu video sebe i kao odlučnog osvetnika, izlazi iz kuće i kreće u osvetničku misiju. Pritom nije to „retardacija“ (odugovlačenje u cilju pojačavanja napetosti pred katastrofu), poznata nam iz aristotelovske poetike antičkih drama. Ovde je to uvod u, za Handkeovo pripovedanje tipično, sporo, vijugavo, zaobilazno kretanje, tokom koga će junak biti usredsređen isključivo na doživljavanje usputnosti. I lociranost takvog kretanja je tipična za ovog pisca: uvek mu se junak kreće (najčešće hodajući, ili koristeći prigradski saobraćaj) periferijom (negde nadomak velegrada koji se povremeno vidi izdaleka u magli), negde između civilizovanosti i još uvek nedirnutih predela ugroženih civilizacijom. Na margini, reklo bi se Nigde, junak ostaje sve vreme, baš kao što je na periferiji i cilj namerenog osvetnika. Dakle, krećući se cik-cak, ulazeći na razna mesta, u kafane, staračke domove, parkove, menjajući autobuse, srećući mnoge ljude, razgovarajući sa njima, itd., junak, pripovedač (iza koga je sam autor) prepušta se najraznorodnijim doživljajima koji neminovno menjaju radnju i samog junaka. Osvetnik zaboravlja na osvetu, jer u prednjem planu su osvetnikovi doživljaji usputnosti; osvetnik postaje pomirljiv, a sam čin osvete izostaje; mač kojim je planirano ubistvo klevetnika, postaje sam čin pisanja; nasilnost junaka preobraća se u dobroćudnost; osvetnik ne samo da ignoriše osvetu i klevetnicu, nego joj ostavlja prostor da se i sama promeni... Ovakav postupak u peripetisanju radnje (koja je trebalo da odvede u katastrofu) tipičan je za gotovo sve Handkeove knjige u kojima se pripovedač sa nekim obračunava. Takav metod je svojstven i Handkeovim tekstovima o Jugoslaviji. I tamo, u osam svojih eseja (vidi knjigu: „Istorija iza pripovesti“), Handke najoštrije kritikuje sve faktore koji su sudelovali u ratovima na Balkanu, da bi na kraju postao pomirljiv, ostavljajući prostor za drugačije gledanje na stvari, za pomirenje, uvek odbacujući nasilje... Knjiga „Drugi mač“ jeste iznenađujuća (zbog tematizovanja osvete), ali i dosledna u svemu dosada pokazanom od ovog pisca (britkog kritičara, pa pomirljivog i dobroćudnog). Knjiga pruža najveći užitak čitaocu koji želi da doživi toliko toga na nečijem putu ka cilju koji postaje manje važan od same usputnosti (kako to ovde doživljava pripovedač, nesuđeni osvetnik).

Autor: Žarko Radaković
Izvor: Nedeljnik