Ostrva su oduvek bila nepresušna književna inspiracija, možda i zbog toga što već svojim položajem deluju izolovano, usamljeno, pa i mistično. Mogućnosti za umetničku obradu su mnogobrojne, kao i motivi na kojima bi se radnja bazirala – od mentaliteta ostrva kao samosvojne celine, do tajni zbog čijeg se razotkrivanja prelaze uzburkana mora.

To je svakako jedan od razloga što je Renato Baretić za svoj roman „Osmi povjerenik“ zamislio svojevrsnu državu u državi kao ostrvo koje je samo sebi dovoljno da meštanima obezbedi pristojan život – ili bar onakav koji bi stanovnici ostrva smatrali pristojnim, a bez bilo kakve zavisnosti od ostatka (zvanične) države.

Sa druge strane, izolovana sredina se najbolje razotrkiva kad se gleda očima potpunog stranca, pa je Baretić svoje ostrvo, neobičnog naziva Trećić, predstavio kroz iskustva čoveka koji, kao vladin predstavnik, dolazi direktno iz prestonice sa misijom da integriše ostrvo u državni sistem.

Fenomen samog ostrva još više dobija na tajanstvenosti kad se zna da je Siniša zapravo osmi po redu vladin predstavnik koji sa istom misijom dolazi na Trećić, što znači da ostrvo zaista opstaje kao samostalna država čim je već sedam pokušaja integracije propalo.

Iako je već opisano kao država u državi, Baretićevo ostrvo zapravo je i država van države, ali i van mnogih drugih tokova civilizacije, što ima i svoje pozitivne i negativne strane, što će postepeno izbiti u prvi plan kroz Sinišine susrete sa stanovnicima Trećića.

Imajući sve vreme na umu cilj da promeni politički odnos između ostrva i ostatka države, Siniša se i sâm menja, neprimetno se prilagođavajući pravilima Trećića i mnogo brže integrišući sebe u sistem ostrva nego ćineći ono zbog čega je došao.

Premda u početku doživljava sebe kao muvu koju krave svojim repovima odbijaju, glavni junak „Osmog povjerenika“ ubrzo stiče poverenje starosedelaca, pa makar i zbog toga što je toliko savladao jezik Trećića da mu više ne treba prevodilac.

Samim tim što je ostrvo toliko izolovano da ima i sopstveni jezik, teško je odoleti poređenju sa novogovorom iz romana „1984“ Džordža Orvela, a jedno poređenje lako odvodi u zapažanje još nekih paralela sa čuvenim romanom zasnovanom na antiutopiji.

Ipak, takva su poređenja prihvatljiva samo na planu formalnosti, jer Baretićevo ostrvo, iako nije utopija, nije ni antiutopija, već svojevrsna anti-antiutopija, ali u zavisnosti od lika čije se gledište uzima kao merodavno – jer dok je za jedne tehnološki napredak utopija, za druge je upravo suprotno.

Jeziku kojim govore meštani Trećića treba posvetiti još malo pažnje, jer se upravo kroz njega ogleda i tajna ostrva kao nezavisne celine. Zamišljen kao mešavina čakavskog narečja sa italijanskim jezikom i australijskim izgovorom engleskog, a sve to zapisano ćirilicom, uz takvo premetanje slova da se može govoriti i o šifrovanim pojmovima, taj i takav jezik jasno pokazuje zahvaljujući kojim stranim silama ostrvo opstaje ne samo izvan državnih institucija nego i izvan zvaničnog jezika, pa i pisma.

Iako ima trenutaka koji bi radnju romana približili utopiji ili čak magičnom realizmu, Baretić je ipak sačinio jedan mali svet koji nije tako nemoguć i nestvaran, kao što nije neostvariv ni prijateljski odnos između strana koje su se ranije ignorisale.

Pošto poslednje scene ovog romana pomalo podsećaju na poslednje scene filma „Kazablanka“, moglo bi se reći da je misija poverenika Siniše na Trećiću samo početak divne (i pritom uzajamne) integracije. A ko bude pronikao u tajne trećićkog jezika, lako će to razumeti, čak i bez doslovnog prevoda.

Autor: Dušan Milijić