„Orkanski visovi“ – jedna od najlepših knjiga o ljubavi
„Orkanski visovi“, jedini roman Emili Bronte, smatra se remek-delom engleske književnosti. Priča o Hitklifu, detetu nepoznatih roditelja i zagonetnog porekla, te njegovoj tragičnoj ljubavi sa Ketrin Ernšo, postala je i jedna od najslavnijih ljubavnih priča.
Emili Bronte (1818–1848) najveći deo kratkog života provela je u Havortu, u surovim jorkširskim pustarama, u koje je smestila i radnju svog romana. Rođena je u siromašnoj porodici seoskog sveštenika, koji je nadživeo šestoro svoje dece. Emilina majka je umrla od tuberkuloze 1820, a dve najstarije sestre su kao deca umrle od tifusa. Brat Branvel, za koga se u detinjstvu i ranoj mladosti verovalo da je najtalentovaniji u porodici, završio je kao alkoholičar. Šarlota, Emili i En su 1846. objavile zajedničku zbirku pesama, pod muškim umetničkim imenima Karer, Elis i Ekton Bel. Godinu dana kasnije tri sestre su objavile prve romane, ponovo pod istim muškim pseudonimima: Šarlota je objavila „Džejn Ejr“, Emili „Orkanske visove“, a En „Agnes Grej“. Dok je Šarlota jedina od sestara doživela uspeh i slavu za života, Emili se brinula o bratu koji je u međuvremenu oboleo od tuberkuloze. Na njegovoj sahrani se i sama razbolela, te kasnije umrla od iste bolesti.
Kada je prvi put objavljen 1847. godine, roman je naišao na nerazumevanje. Viktorijanski kritičari su bili šokirani brutalnošću priče; jedan od njih je čak napisao da ova knjiga nije preporučljiva za dame, i da zamišlja autora kao grubog mornara koji ne zna za lepe manire. Vek kasnije holivudske adaptacije najčešće su ublažavale priču, a likove pokušavale da predstave u prihvatljivijem svetlu. Sam roman po mnogo čemu predstavlja suštu suprotnost tipičnim limunadicama. Glavni likovi nisu ni dobri ni simpatični: Ketrin je svojeglava, ohola i sebična, a Hitklif osvetoljubiv, proračunat i brutalan. Istovremeno je protagonista i glavni negativac priče, koja se velikim delom bavi njegovom nemilosrdnom, dve decenije dugom osvetom kako ljudima koje krivi za nesrećnu mladost i gubitak Ketrin, tako i njihovoj deci. Sama Ketrin je jedina osoba u potpunosti svesna kakav je Hitklif, a ipak ga voli, ismevajući iluzije naivne Izabele Linton, naglašava da Hitklif nije romantični junak zlatnog srca. Ljubav Ketrin i Hitklifa je često sebična i razorna.
Pa zašto su onda „Orkanski visovi“ jedna od najvoljenijih ljubavnih priča svih vremena?
Ima nešto temeljno i neodoljivo u ljubavi koja je tako snažna i trajna, koja nije zasnovana samo na fizičkoj privlačnosti ili romantičnim opsenama već na dubokoj i neraskidivoj povezanosti dve duše. Ketrin i Hitklif su odrasli zajedno, sami protiv sveta koji ih je sputavao i pokušavao da ih rastavi.
„Moje velike nesreće na ovom svetu su i Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka; on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo a on ostao, ja bih i dalje postojala, a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tuđ, činilo bi mi se da nisam deo njega.“
Jedna od najinovativnijih karakteristika romana je narativni postupak: priča je prikazana kroz oči dvoje nepouzdanih naratora – pridošlice iz grada koji samo delimično razume ljude o kojima sluša, i žene koja je sa njima provela decenije i većini događaja prisustvovala, ali koja priču oslikava svojim zdravorazumskim gledištima i konvencionalnim moralom. Autorka nam nikad ne govori šta misli o likovima. Naratori nam, sa druge strane, neprekidno govore da treba da osuđujemo Ketrin i nazivaju Hitklifa čudovištem i demonom. Pa ipak, teško je ne voleti Hitklifa i Ketrin mnogo više nego likove u romanu koji su im suprotstavljeni kao dobri, pozitivni i simpatični. Hitklif je autsajder, od detinjstva navikao da prema njemu loše postupaju, izložen uvredama zbog svoje tamne puti; on je oličenje gneva i pobune nepravedno odbačenih i potlačenih delova društva. Hitklif i Ketrin predstavljaju strast, prirodu, slobodu, nasuprot civilizaciji i društvenim stegama, civilizovanom, ali beskrvnom svetu koji predstavljaju Lintonovi.
„Bilo od čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje i mraz od vatre.“
Njihova tragedija je ishod stega okoline, ali i toga što je Ketrin rastrzana između sveta prirode i istinskih strasti, te sveta civilizacije i društvenih pravila, sveta u koji Hitklif ne želi i ne može da se uklopi. Umesto toga, on posvećuje život tome da svet pokori i da ga uništi. Civilizacija i priroda se ipak moraju pomiriti, i zato je drugi deo romana, iako daleko manje popularan, neophodan. Mladalačka ljubav koja se rađa između mlađe Ketrin i Haritona predstavlja nadu u pomirenje suprotnosti – pozitivniju, društveno prihvatljiviju verziju ljubavi prve Ketrin i Hitklifa.
Orkanski visovi i pustare ostaju prepuštene duhovima Keti i Hitklifa, koji nisu našli način da svoju ljubav ostvare u stvarnom svetu. Ali zbog te ljubavi volimo ovaj roman. Svi ponekad ipak poželimo da u svetu prolaznih romansi pronađemo srodnu dušu, nekoga za koga nas vezuje nešto duboko, strasno i večno.
„Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti, ali neophodne. I ja sam Hitklif. Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.“
Autor: Ivana Cvetanović
Izvor: wannabemagazine.com
Emili Bronte (1818–1848) najveći deo kratkog života provela je u Havortu, u surovim jorkširskim pustarama, u koje je smestila i radnju svog romana. Rođena je u siromašnoj porodici seoskog sveštenika, koji je nadživeo šestoro svoje dece. Emilina majka je umrla od tuberkuloze 1820, a dve najstarije sestre su kao deca umrle od tifusa. Brat Branvel, za koga se u detinjstvu i ranoj mladosti verovalo da je najtalentovaniji u porodici, završio je kao alkoholičar. Šarlota, Emili i En su 1846. objavile zajedničku zbirku pesama, pod muškim umetničkim imenima Karer, Elis i Ekton Bel. Godinu dana kasnije tri sestre su objavile prve romane, ponovo pod istim muškim pseudonimima: Šarlota je objavila „Džejn Ejr“, Emili „Orkanske visove“, a En „Agnes Grej“. Dok je Šarlota jedina od sestara doživela uspeh i slavu za života, Emili se brinula o bratu koji je u međuvremenu oboleo od tuberkuloze. Na njegovoj sahrani se i sama razbolela, te kasnije umrla od iste bolesti.
Kada je prvi put objavljen 1847. godine, roman je naišao na nerazumevanje. Viktorijanski kritičari su bili šokirani brutalnošću priče; jedan od njih je čak napisao da ova knjiga nije preporučljiva za dame, i da zamišlja autora kao grubog mornara koji ne zna za lepe manire. Vek kasnije holivudske adaptacije najčešće su ublažavale priču, a likove pokušavale da predstave u prihvatljivijem svetlu. Sam roman po mnogo čemu predstavlja suštu suprotnost tipičnim limunadicama. Glavni likovi nisu ni dobri ni simpatični: Ketrin je svojeglava, ohola i sebična, a Hitklif osvetoljubiv, proračunat i brutalan. Istovremeno je protagonista i glavni negativac priče, koja se velikim delom bavi njegovom nemilosrdnom, dve decenije dugom osvetom kako ljudima koje krivi za nesrećnu mladost i gubitak Ketrin, tako i njihovoj deci. Sama Ketrin je jedina osoba u potpunosti svesna kakav je Hitklif, a ipak ga voli, ismevajući iluzije naivne Izabele Linton, naglašava da Hitklif nije romantični junak zlatnog srca. Ljubav Ketrin i Hitklifa je često sebična i razorna.
Pa zašto su onda „Orkanski visovi“ jedna od najvoljenijih ljubavnih priča svih vremena?
Ima nešto temeljno i neodoljivo u ljubavi koja je tako snažna i trajna, koja nije zasnovana samo na fizičkoj privlačnosti ili romantičnim opsenama već na dubokoj i neraskidivoj povezanosti dve duše. Ketrin i Hitklif su odrasli zajedno, sami protiv sveta koji ih je sputavao i pokušavao da ih rastavi.
„Moje velike nesreće na ovom svetu su i Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka; on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo a on ostao, ja bih i dalje postojala, a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tuđ, činilo bi mi se da nisam deo njega.“
Jedna od najinovativnijih karakteristika romana je narativni postupak: priča je prikazana kroz oči dvoje nepouzdanih naratora – pridošlice iz grada koji samo delimično razume ljude o kojima sluša, i žene koja je sa njima provela decenije i većini događaja prisustvovala, ali koja priču oslikava svojim zdravorazumskim gledištima i konvencionalnim moralom. Autorka nam nikad ne govori šta misli o likovima. Naratori nam, sa druge strane, neprekidno govore da treba da osuđujemo Ketrin i nazivaju Hitklifa čudovištem i demonom. Pa ipak, teško je ne voleti Hitklifa i Ketrin mnogo više nego likove u romanu koji su im suprotstavljeni kao dobri, pozitivni i simpatični. Hitklif je autsajder, od detinjstva navikao da prema njemu loše postupaju, izložen uvredama zbog svoje tamne puti; on je oličenje gneva i pobune nepravedno odbačenih i potlačenih delova društva. Hitklif i Ketrin predstavljaju strast, prirodu, slobodu, nasuprot civilizaciji i društvenim stegama, civilizovanom, ali beskrvnom svetu koji predstavljaju Lintonovi.
„Bilo od čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje i mraz od vatre.“
Njihova tragedija je ishod stega okoline, ali i toga što je Ketrin rastrzana između sveta prirode i istinskih strasti, te sveta civilizacije i društvenih pravila, sveta u koji Hitklif ne želi i ne može da se uklopi. Umesto toga, on posvećuje život tome da svet pokori i da ga uništi. Civilizacija i priroda se ipak moraju pomiriti, i zato je drugi deo romana, iako daleko manje popularan, neophodan. Mladalačka ljubav koja se rađa između mlađe Ketrin i Haritona predstavlja nadu u pomirenje suprotnosti – pozitivniju, društveno prihvatljiviju verziju ljubavi prve Ketrin i Hitklifa.
Orkanski visovi i pustare ostaju prepuštene duhovima Keti i Hitklifa, koji nisu našli način da svoju ljubav ostvare u stvarnom svetu. Ali zbog te ljubavi volimo ovaj roman. Svi ponekad ipak poželimo da u svetu prolaznih romansi pronađemo srodnu dušu, nekoga za koga nas vezuje nešto duboko, strasno i večno.
„Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti, ali neophodne. I ja sam Hitklif. Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.“
Autor: Ivana Cvetanović
Izvor: wannabemagazine.com
