Omiljeni pisac istorijske fikcije – Edvard Raderfurd
Novinar sajta Historikal novel sosajeti (Historical Novel Society) razgovarao je sa Edvardom Raderfurdom, jednim od najomiljenijih pisaca istorijske fikcije, o njegovom poslednjem romanu „Pariz“, sagi fokusiranoj na period bel epok i prvu polovinu XX veka. Raderfurd je govorio o istorijskoj fikciji i procesu pisanja.
„Pariz. Grad ljubavi. Grad snova. Grad raskoši. Grad svetaca i naučnika. Grad veselja. Leglo poroka. Za dve hiljade godina, Pariz je video sve.“
Sam početak Raderfurdovog najnovijeg romana „Pariz“ momentalno opčinjava čitaoca i ta magija traje na preko 1000 strana. Edvard Raderfurd podjednako opčinjava svojom pojavom, toplim stiskom ruke, osmehom i pažnjom s kojom potpisuje svoje knjige.
U pripremi za intervju iskrsla su dva pitanja: ko je taj čovek koji piše tako epske priče i kako ih piše? Svako ko je pročitao neku njegovu knjigu zna koliko se duboko Raderfurd udubljuje u istraživanje, složenost zapleta, brojne porodične linije i ogromnu istorijsku priču koja se otvara pred čitaocem.
Sreli smo se u Torontu, u prostorijama izdavačke kuće Rendom haus, u kancelariji koja gleda na Sent Džejms park pun roze i belog drveća u cvatu i zelenila. Edvard nosi plavu košulju. Na stolici pored stoje crveni džemper i crna beretka. Ima kratku bradu, naočare bez okvira i čupave sede obrve koje se ekspresivno pomeraju dok pričamo. Konverzacija je povremeno živahna a na momente pažljiva. Sve vreme me plene njegov čudesan intelekt i spremnost da se priseti istorijskih činjenica.
Kako su mu poslednjih pet romana bili „Pariz“, „London“, „Njujork“ i dva smeštena u Dablin interesovalo me je zašto se fokusira na gradove i na moje iznenađenje rekao mi je da svoje romane smatra porodičnim sagama a da su gradovi, kao oni u „Ruskoj“ i „Sarumu“ mahom pozornice. Nikada nije odlučio da piše romane o gradovima ali to je „ono šta radi i ne zna kako to radi“. Dok piše ove sage, pokušava da uhvati atmosferu mesta i kulture i tada se „dogodi neka vrsta osmoze“. Uz osmeh, Raderfurd doodaje da su ovakve vrste priča postale njegov znak prepoznavanja, nešto što od njega očekuju čitaoci i izdavači.
Da li su i gradovi likovi?
„Ne baš“, kaže Edvard i dodaje da su oni prisustvo „i neka vrsta namere“. Kao primer navodi da je „Sarum“ priča o ljudskoj strasti i potrazi za večnošću koju ljudi izražavaju u kamenu; London je reka života a Njujork, potraga za slobodom.
A Pariz?
Isprva, Edvard Raderfurd kaže da nije sasvim siguran. Grb grada predstavlja brod na uzburkanoj vodi. Moto grada je Fluctuat nec mergitur (Bacaju je talasi ali ne tone). On kaže da je Pariz grad koji je mnogo toga pretrpeo, ali da je i dalje „čelično dostojanstven“. Za njega je Pariz susret Mediterana i Severa, grad koji ceni red, jasnoću, razum, centralizam i klasicizam. U jednom trenutku je razmatrao da lajtmotiv romana bude deviza „ljubav nije večna“.
Kako ste izabrali tako dramatične istorijske događaje za pozadinu romana?
„Istorija je neuredna“, kaže on. Raderfurd proučava istoriju i smatra da postoji šablon koji on potom upliće u zaplete svojih romana. Značajan šablon u istoriji Pariza je borba grada i spoljnih sila.
Umesto jasne hronologije – koju je koristio u drugim romanima – Raderfurd se odlučio za bel epok i prvu polovinu XX veka, uz povremene flešbekove iz 1261, 1307, 1462. i drugih godina kako bi „obogatio zaplet raznim tajnama“ i lažima. On te flešbekove opisuje kao način da ispriča priču koja neće biti predugačka.
Romani Edvarda Raderfurda imaju mnogo likova iz pet ili šest porodica, generacije koje prati kroz vekove.
„Pariz. Grad ljubavi. Grad snova. Grad raskoši. Grad svetaca i naučnika. Grad veselja. Leglo poroka. Za dve hiljade godina, Pariz je video sve.“
Sam početak Raderfurdovog najnovijeg romana „Pariz“ momentalno opčinjava čitaoca i ta magija traje na preko 1000 strana. Edvard Raderfurd podjednako opčinjava svojom pojavom, toplim stiskom ruke, osmehom i pažnjom s kojom potpisuje svoje knjige.
U pripremi za intervju iskrsla su dva pitanja: ko je taj čovek koji piše tako epske priče i kako ih piše? Svako ko je pročitao neku njegovu knjigu zna koliko se duboko Raderfurd udubljuje u istraživanje, složenost zapleta, brojne porodične linije i ogromnu istorijsku priču koja se otvara pred čitaocem.
Sreli smo se u Torontu, u prostorijama izdavačke kuće Rendom haus, u kancelariji koja gleda na Sent Džejms park pun roze i belog drveća u cvatu i zelenila. Edvard nosi plavu košulju. Na stolici pored stoje crveni džemper i crna beretka. Ima kratku bradu, naočare bez okvira i čupave sede obrve koje se ekspresivno pomeraju dok pričamo. Konverzacija je povremeno živahna a na momente pažljiva. Sve vreme me plene njegov čudesan intelekt i spremnost da se priseti istorijskih činjenica.
Kako su mu poslednjih pet romana bili „Pariz“, „London“, „Njujork“ i dva smeštena u Dablin interesovalo me je zašto se fokusira na gradove i na moje iznenađenje rekao mi je da svoje romane smatra porodičnim sagama a da su gradovi, kao oni u „Ruskoj“ i „Sarumu“ mahom pozornice. Nikada nije odlučio da piše romane o gradovima ali to je „ono šta radi i ne zna kako to radi“. Dok piše ove sage, pokušava da uhvati atmosferu mesta i kulture i tada se „dogodi neka vrsta osmoze“. Uz osmeh, Raderfurd doodaje da su ovakve vrste priča postale njegov znak prepoznavanja, nešto što od njega očekuju čitaoci i izdavači.
Da li su i gradovi likovi?
„Ne baš“, kaže Edvard i dodaje da su oni prisustvo „i neka vrsta namere“. Kao primer navodi da je „Sarum“ priča o ljudskoj strasti i potrazi za večnošću koju ljudi izražavaju u kamenu; London je reka života a Njujork, potraga za slobodom.
A Pariz?
Isprva, Edvard Raderfurd kaže da nije sasvim siguran. Grb grada predstavlja brod na uzburkanoj vodi. Moto grada je Fluctuat nec mergitur (Bacaju je talasi ali ne tone). On kaže da je Pariz grad koji je mnogo toga pretrpeo, ali da je i dalje „čelično dostojanstven“. Za njega je Pariz susret Mediterana i Severa, grad koji ceni red, jasnoću, razum, centralizam i klasicizam. U jednom trenutku je razmatrao da lajtmotiv romana bude deviza „ljubav nije večna“.
Kako ste izabrali tako dramatične istorijske događaje za pozadinu romana?
„Istorija je neuredna“, kaže on. Raderfurd proučava istoriju i smatra da postoji šablon koji on potom upliće u zaplete svojih romana. Značajan šablon u istoriji Pariza je borba grada i spoljnih sila.
Umesto jasne hronologije – koju je koristio u drugim romanima – Raderfurd se odlučio za bel epok i prvu polovinu XX veka, uz povremene flešbekove iz 1261, 1307, 1462. i drugih godina kako bi „obogatio zaplet raznim tajnama“ i lažima. On te flešbekove opisuje kao način da ispriča priču koja neće biti predugačka.
Romani Edvarda Raderfurda imaju mnogo likova iz pet ili šest porodica, generacije koje prati kroz vekove.
Da li ima neki omiljeni lik u „Parizu“?
Pominje oca Ksavijea Parl-Dua, čoveka koga je izmislio kako bi prikazao pravog monarhističkog sveštenika i starog „rojalistu koji veruje da su monarsi na neki način sveti“. Priznao je i da je sklon „pomalo žestokim ženama“ i oboje smo se složili da se Mari Blanšar uklapa u taj opis. Konačno, rekao mi je, pisci moraju da vole svoje likove – sve njih – kako bi otkrili šta je to što ih čini da ožive pred čitaocima.
Kada sam prokomentarisao da „Pariz“ deluje drugačije od njegovih drugih romana, da je intenzivnije fokusiran na likove i priču a manje na istorijske detalje, on se nasmejao i ispričao mi da i dalje radi na unapređenju svojih veština. Pokušava da napiše roman koji će imati više zapleta i strukture nego što je to bio slučaj sa ranijim. „Pozorište je moja prva ljubav“, rekao je i dodao da je pisao komade gde je sve moralo da bude struktuirano i da se uklapa. Nada se da će, pišući, stvoriti „dramatičniju, više organsku celinu“ za priče i da će uspeti da dobro prikaže arhitekturu.
Pitao sam ga ono što sam pitao mnoge druge pisce istorijske fikcije: šta to čitaoce privlači u istorijskoj fikciji?
Usledila je duža pauza tokom koje se Raderfurd poogladio po bradi i zagledao u daljinu. „Pretpostavljam da uživaju da uđu u svet koji je na neki način kompletan... svet u malom“, rekao je polako. Potom je dodao da čitaoci žele da otkriju porodične i kulturološke korene i da porodične sage, žanr koji piše, korene vuče iz antike, a i dalje privlači čitaoce. Poslednji razlog je bogatstvo istorije, bez obzira da li su u pitanju lepe zgrade, čuvene slike ili umetnička dela.
Ko je uticao Vaš stil pisanja?
„Džejms Mičener“, odgovara on hitro. Mičener je izmislio ovaj stil pisanja i Raderfurd je pokušao da uči od njega i istovremeno razvije sopstveni stil. „Imam stil ali ne znam tačno koji.“
Da li je Vaše ime brend?
Raderfurd se nasmešio na ovo pitanje. Pošto živi od pisanja, mora da vodi računa o tržištu. Piše komercijalne romane, što znači da piše za publiku. Dodao je i da veruje da parametri i ograničenja koji su nametnuti piscima – poput onih nametnutih piscima komercijalne fikcije – mogu da pokrenu kreativnost. A učinilo mi se da je za Edvarda to dobra stvar.
Da li je optimista kada je reč o istorijskoj fikciji?
Edvard Raderfurd je promenio kretanje popularnosti istorijske fikcije koje je okarakterisao kao „predivna efikasnost dosade“. Publika proba jedan žarn ili stil, a potom potraži drugi. „Ali ideja da objavljivanje knjiga izumire“, brzo je dodao, „deluje mi smešno“.
Izvor: awriterofhistory.com
Pominje oca Ksavijea Parl-Dua, čoveka koga je izmislio kako bi prikazao pravog monarhističkog sveštenika i starog „rojalistu koji veruje da su monarsi na neki način sveti“. Priznao je i da je sklon „pomalo žestokim ženama“ i oboje smo se složili da se Mari Blanšar uklapa u taj opis. Konačno, rekao mi je, pisci moraju da vole svoje likove – sve njih – kako bi otkrili šta je to što ih čini da ožive pred čitaocima.
Kada sam prokomentarisao da „Pariz“ deluje drugačije od njegovih drugih romana, da je intenzivnije fokusiran na likove i priču a manje na istorijske detalje, on se nasmejao i ispričao mi da i dalje radi na unapređenju svojih veština. Pokušava da napiše roman koji će imati više zapleta i strukture nego što je to bio slučaj sa ranijim. „Pozorište je moja prva ljubav“, rekao je i dodao da je pisao komade gde je sve moralo da bude struktuirano i da se uklapa. Nada se da će, pišući, stvoriti „dramatičniju, više organsku celinu“ za priče i da će uspeti da dobro prikaže arhitekturu.
Pitao sam ga ono što sam pitao mnoge druge pisce istorijske fikcije: šta to čitaoce privlači u istorijskoj fikciji?
Usledila je duža pauza tokom koje se Raderfurd poogladio po bradi i zagledao u daljinu. „Pretpostavljam da uživaju da uđu u svet koji je na neki način kompletan... svet u malom“, rekao je polako. Potom je dodao da čitaoci žele da otkriju porodične i kulturološke korene i da porodične sage, žanr koji piše, korene vuče iz antike, a i dalje privlači čitaoce. Poslednji razlog je bogatstvo istorije, bez obzira da li su u pitanju lepe zgrade, čuvene slike ili umetnička dela.
Ko je uticao Vaš stil pisanja?
„Džejms Mičener“, odgovara on hitro. Mičener je izmislio ovaj stil pisanja i Raderfurd je pokušao da uči od njega i istovremeno razvije sopstveni stil. „Imam stil ali ne znam tačno koji.“
Da li je Vaše ime brend?
Raderfurd se nasmešio na ovo pitanje. Pošto živi od pisanja, mora da vodi računa o tržištu. Piše komercijalne romane, što znači da piše za publiku. Dodao je i da veruje da parametri i ograničenja koji su nametnuti piscima – poput onih nametnutih piscima komercijalne fikcije – mogu da pokrenu kreativnost. A učinilo mi se da je za Edvarda to dobra stvar.
Da li je optimista kada je reč o istorijskoj fikciji?
Edvard Raderfurd je promenio kretanje popularnosti istorijske fikcije koje je okarakterisao kao „predivna efikasnost dosade“. Publika proba jedan žarn ili stil, a potom potraži drugi. „Ali ideja da objavljivanje knjiga izumire“, brzo je dodao, „deluje mi smešno“.
Izvor: awriterofhistory.com
Autor: Edvard Raderfurd
