Pitanjem cene nastajanja i večne lepote umetničkog dela iz istorijske i ženske perspektive, Trejsi Ševalije se bavi kroz praktično čitavu književnu karijeru. Iako se uglavnom bez izuzetka igrala pripovednim vremenima, najčešće primenom paralelizama ili ukrštanjem njihovih različitih tokova u sudbinama likova, ovoga puta se čini da odlazi korak dalje. „Ostrvo stakla“ karakteriše u narativnom smislu najsmeliji postupak do sada. Ima tu nešto magijskog realizma, ali još više simbolične vere u besmrtnost ili makar mogućnost više produženih života kroz stvaralaštvo. Od renesanse do naših dana, sem priče i sveta spolja, ovde ne teče ništa: ni vreme, ni voda (u kanalu), a ni staklo (kako je odmah objašnjeno, čista istorijska predrasuda).

Na Muranu, precizinije, u zatvorenoj zajednici porodice Roso, vreme prolazi drugačije, pri čemu njegove zakonitosti ne dotiču bilo koga povezanog sa članovima, pre svega Orsolom. To je čini nekom vrstom čarobnice, ostrvske Kirke koja poseduje moć da sačuva sebe, one koji su joj bliski i, naravno, svoj rad, dokle god se ne krše pravila koja sve čine održivim. Prelazak na stabilniju, prozaičniju, ne toliko obavezujuću teritoriju, raskida postojeće čini – ne samo usled delom magijskog, delom tabuiziranog odnosa ostrvo – kopno, ili zbog straha od nepoznatog, već i sasvim konkretnih zakonskih kazni za izdaju napuštanja Venecije. Uprkos iskušenju da pobegne, čak i dubokoj čežnji koja je čitavim decenijama (u spoljnjem svetu, to su zapravo vekovi) vuče „preko”, Orsola ostaje kao garant trajanja. Naravno, promene neizbežno utiču na čitav svet, pa i staklarstvo Rosovih, ali se odvijaju znatno sporije: dotaći će ih, nekad tragično,  kuga i okupacije stranih vojski ili turista, poplave i kovid, pa ipak, Orsola svaki put pronalazi način da usredsređenošću na zanat pobedi prolaznost.

Dok se smenjuju čitave epohe sa dostignućima i prevratima, što prološki delovi poglavlja gotovo taksativno beleže, Orsolino vreme se pomera tek minimalno. To što niko ne dovodi u pitanje tako dugo prisustvo istih (?) ljudi dok vekovi, imperije i zavojevači dolaze i odlaze, može se pripisati faktoru tradicije. Zaista, ko garantuje da naraštaji jedne, ovde zanatlijske porodice, nisu zapravo samo „originalni“ članovi koji zahvaljujući nekakvoj fantastičnoj tajni opstaju kroz vreme? Bezvremenost Rosovih povezana je, na jednoj strani, sa tajanstvenošću Murana, a na drugoj sa blistavom Venecijom. I jedno i drugo mit, za staklare predstavljaju krajnosti što se tiče izazivanih emocija. Orsola od Venecije, uprkos odbojnosti, svejedno živi i čvrste veze sa gradom tek kasnije počinju da joj postaju jasne. Doživljaj prostora, grada kao lavirinta koji s vremena na vreme „krade“ članove porodica ili esnafa, dalje postavlja pitanja dvostruke izolacije takvih zajednica (najupadljivije u vremenu kuge i karantina), razbijane tek susretima sa trgovačkim (Klingeberg) i drugim posrednicima u komunikaciji sa kopnom (afrički rob-gondolijer Domenego), ili izletima „neposlušnih“ srodnika (Stela, Orsolina najmlađa sestra, posmrče i „divlja“ ćerka).

Kao i u ostalim delima Trejsi Ševalije, pitanje uloge i statusa žena postavljeno je ravnopravno sa njihovim značajem za umetnost: one je podstiču, stvaraju, postaju joj žrtve ili pokretači. U nesumnjivo muškom svetu, Rosovima zapravo vladaju ženski članovi porodice. Iako potcenjene u deklarativnom smislu, one odnose prevagu kod svih važnijih odluka, biraju, dominantne su, pogotovo snahe sa kopna, pristigle iz nižih staleža, koje sirovom snagom seksualnog nagona preusmeravaju dinamiku odnosa i zadobijaju mesto u zajednici. Žene pokreću i održavaju porodični posao, a ironija je naročito uspela kroz činjenicu da Orsoline naslednice po talentu i zanatu nisu krvno povezane sa Rosovima (pastorka Rozela i podmetnuto kopile Frančeska), baš kao što je nju, „uhodu” iz uvodne epizode, obučavala matrona rivalske kuće, Marija Barovijer (inače, istorijska ličnost). Štaviše, početak romana postavlja osnovu za čitavu dalju sudbinu junakinje: pad u kanal nakon što je stariji brat Marko gurnuo simbolizuje takmičarski odnos, dok upad na suparničku teritoriju, gde je ubrzo potom šalje majka, kod Orsole jača osećanje pripadnosti, ali i želje da proširi vidike učeći od drugih.

Doduše, treba biti (kao što autorka i jeste) pošten prema muškim likovima: koliko god ponekad opresivni, naročito Marko (shodno položaju glave porodice), gaje istu kreativnu strast, ambicije, vezanost za staklo. U okvirima radionice svako ima svoj stil, specijalnost, dar i sklonosti, stoga se prva celina romana zove po pojedinačnim obeležjima: perle su Orsoline, pehari Markovi, a delfini Antoniovi motivi. Sledeća trećina knjige u središtu ima izradu tri ogrlice po narudžbini, za Đakoma Kazanovu, Žozefinu Bonapartu i ekstravagantnu markizu Kasati, čime se skreće pažnja na istorijski kontekst. Naposletku, epiloški deo nosi naslov „Pravi delfini“ i zaoštrava odnos prolaznosti i večnog. Od gondole do vaporeta, od prestižne umetnosti do tržišta, Venecija modernizacijom postaje turističko mesto, artefakt. Kompromisi ne zaobilaze ni porodicu Roso, čiji novi članovi, pre svega ambiciozne žene, starosedeocima predstavljaju pretnju.

Pored rada, druga sta(bi)lnost u Orsolinom životu je žrtvovana, a ipak neprolazna ljubav prema Antoniju, čoveku pristiglom sa kopna i ponovo nestalom na njemu. Cena odanosti porodici, ujedno trajna mračna inspiracija iza vlastitog stvaralaštva, za junakinju postaje privrženost tajanstvenosti periodičnih isporuka iz Praga. Čini se da je to održava u životu dugo nakon što početno osećanje gubitka oslabi, a Orsola se navikne na rutinu sigurnog, mada monotonog ugovorenog braka.

Ovakvo poređenje, metaforika korena stabla, istovremeno podzemnog, skrivenog (zabranjenog) u nama, a temeljnog i čvrsto isprepletenog sa suštinom onoga što jesmo, podseća na čuveni monolog Ketrin u „Orkanskim visovima“ dok upoređuje svoju beznadežnu i destruktivnu ljubav prema Hitklifu sa racionalnom, probitačnom, ali ni upola moćnom naklonošću za budućeg supruga. U vezi sa tim, zanimljivo je dejstvo pogleda, koje od prvog susreta „prikuje“ Stefanovu sudbinu za njenu, u kontrastu sa polako razvijanom i dubokom, naposletku nezadrživom bliskošću sa Antoniom. Orsola deli kob ostalih izuzetnih žena iz muranskih esnafa, koje su doslovno ili figurativno asketski život podnele kao nuždu opstanka nečega višeg, dugotrajnijeg i možda plemenitijeg od naših prolaznih patnji i osećanja – bez kojih, ipak, ne bi moglo da nastane, niti ima takvu jačinu.

Vredno spominjanja je značenje upotrebljavanih boja. Crveno, sadržano u prezimenu porodice (rosso), upućuje na ratove, revolucije, krv i okupaciju. Plavo i zeleno, osim aluzije na okružujuću vodu, Orsolu povezuju sa Antoniom, dok je žuto boja kuge i karantinskih amajlija, koje istovremeno govore o očajničkoj potrebi za čudotvornim rešenjem i utešnoj moći umetnosti.

U „Ostrvu stakla“ niče i rascvetava se, postepeno melanholijom (nadolazećih voda, modernosti i klimatskih promena) poplavljen, fantazmagorični svet. Zamršenost međuljudskih odnosa (pri čemu se posebno ističe rivalsko-ugledajuća dinamika brata i sestre, Marka i Orsole), večita težnja da doskočimo toku vremena i sudbine, delikatna prozirna lepota i oblikotvornost stakla kao alegorija same stvaralačke energije i podsticaja, dobijaju na upečatljivosti zahvaljujući autorkinoj moći da ovlada temporalnim umesto da dozvoli da hronologija „proguta“ radnju.

Bilo je rizično izbrati tehniku žabica (metafora kojom se narator služi da sugeriše svaki skok kroz vreme), ali jedinstvenost sa kojom je primenjena dokazuje sazrevanje književnog izraza Trejsi Ševalije. Samim tim, postaje jasno da je više ne bi trebalo smatrati tek jednim od popularnih pisaca istorijske fikcije, s obzirom da „Ostrvom stakla“ zalazi na tlo tek ispitivano u ranijem romanu „Pali anđeli“: smelo, nešto mračnije, poigravajući se fenomenom oblika postiže jedinstvo ideje, stilske prefinjenosti i želje za eksperimentisanjem.

Autor: Isidora Đolović