Odlomak iz novog romana Dejana Stojiljkovića „Olujni bedem“
Povodom pet godina od objavljivanja romana „Duge noći i crne zastave“ donosimo vam odlomak iz novog romana Dejana Stojiljkovića „Olujni bedem“.
„Olujni bedem“ je nastavak romana „Duge noći i crne zastave“.
„Olujni bedem“ je nastavak romana „Duge noći i crne zastave“.
U rano jutro tog jesenjeg dana pred niškom kapijom se pojavio stranac.
Zastao je pred ulaz u grad, oklevajući da pređe dugi, drveni most što visi na masivnom lancu od studenog gvožđa. Uočio je, iza visokog bedema, krovove zgrada posute crvenim crepovima ukroćenim bakrom i zelenim bršljanom, i krstove kako se uspinju ka nebu. Radosni zvuci dopiru negde iza golotinje zidina, kao jauci, glasovi ljudi koji su za njega sad tek nejasne prilike, i ta graja najednom nestaje, iznenada, kao da je nije ni bilo.
Najednom, razliva se jek zvona, ispunjen lastama i vranama, i on može da ga čuje… Tamo, preko mosta, širi se i smanjuje grad, kao da diše, u ritmu koji mu zadaje taj zvuk naoštren poput bodeža.
DONG…
DONG…
DONG…
Ne brini, čućeš ga opet… Kao da mu neko šapuće na uvo. Čućeš ga. Kad dođe čas. Zvono.
Prešao je most, vodeći konja na povocu, dok je čelik na njemu zvečao, preteći, u ritmu zvona crkve: alke na verižnoj košulji, dugi mač, bojna sekira i lovački nož u srebrom ukrašenim koricama. Lanena košulja koju je nosio preko verižnjače bila je boje neba, baš kao i njegove oči, a duga griva smeđe kose padala mu je preko ramena, na leđa, gde je zabacio okrugli ratnički štit sa belim znakom zmaja.
On korača kroz svetinu i buku pijačnog dana, mirno, bez glasa, nepoznat i nepozvan. Primećuje da se meštani i trgovci na konaku sklanjaju, i da hodočasnici posmatraju njega i njegove momke dvoumeći se da li je to ovoga jutra u drevni Konstantinov grad došla družina palih anđela. Krste se krišom, da ih on ne vidi.
Na dnu obzorja, ostavio je grad koji gori, iza leđa, svetle planine i sve njihove tajne. Sada stupa u Niš, Lazarevu riznicu, i prelazi drveni most koji je spušten preko opkopa napunjenog vodom. Zastaje pred visokim drvenim vratima koje presecaju metalne šine i koja su ovoga jutra širom otvorena, stražaru pokazuje svoj pečatni prsten i ovaj ga propušta na trg, mada bi svejedno to učinio, jer ga je prepoznao. Neki od ovih ljudi koji bde na zidinama Niša jednom su bili krajišnici i zajedno sa njim branili granice nečega što se nekada zvalo carstvom a sada je kneževina njegovog kuma, Lazara Hrebeljanovića. Zemlja na Moravama, kako je ponekad zovu.
Taj momak na straži kod gradske kapije što krije pogled pod širokim obodom metalnog šlema se ne usuđuje da ga pogleda u oči, jer je već video lice i anđela i demona. Samo se pomera u stranu, uz blagi naklon kojim odaje poštovanje blagorodnijem od sebe. Isto čine i ljudi na trgu, i oni kod pijace, i oni kod krčme… čak i bludnice zaziru od njega i momaka. I on shvata da se već uveliko zna kako i zbog koga je goreo Pirot.
Jedino mladi konjušar u čijoj su štali ostavili konje nema isti začuđen i uplašen izraz lica.
Dok mu na dlan spušta bakrenjak na kome je ukovan znak krsta, on ga pita:
“Kako mogu da dođem do gospodara?”
“Zar i ti nisi sam gospodar… gospodaru?”, nehajno će ovaj. “Dobrodošao u Niš, Zmaju od Toplice.”
“Znaš na koga mislim, Gojko.”
“Sazidao je sebi novu kulu. Naš gospodar…”, reče konjušar i pokaza prstom na visoku kulu blizu istočne zidine, pored kapele svetog Prokopija. “Visočiju, tvrđu, lepšu… U njoj je po ceo dan i noć.”
“Šta radi tamo?”
“Šta? A šta bi gospodin Nenada mogao drugo? Broji novce.”
“Dobro. Najviša kula znači?”
“Polako, gospodaru Milane, ne ide to tako. Moraš prvo da se najaviš.”
“Da se najavim? A kod koga?”
“Kod kulskog kefalije.”
“O? Zar i to zvanje sad postoji u ovom gradu? Kako je započeo, vaš će se gospodar za koju godinu proglasiti za cara.”
“Ne bi me iznenadilo… Dakle… Prvo kod kulskog kefalije, pa kod gradskog kefalije. Gospodar stalno govori kako ne želi da gubi vremena na prazne tlapnje… Mnogo ljudi svakodnevno prođe kroz grad. Malo njih je vredno njegove pažnje.”
“A gde da nađem tog kulskog kefaliju?”
“U onoj istoj kuli.”, pokaza konjušar opet. “Samo u prizemlju.”
Toplica klimnu glavom u znak zahvalnosti i krenu u pravcu kule. Kada se obreo tamo, zateče plećatog čoveka crne kose kako obeduje sam, za velikim stolom od orahovine. Bio mu je okrenut leđima.
“Šta hoćeš?”, upita kulski kefalija između dva zalogaja, ne osvrćući se.
“Hoću kod gradskog kefalije.”
“Kojim poslom?”
“To se tebe ne tiče.”
Ne okrećući se i ne prestajući da jede, kulski kefalija izdade naređenje jednom od svojih ljudi koji je stajao kraj stola.
“Zaviša, objasni ovom trgovcu ili šta god da je… da se sa mnom tako ne razgovara.”
Momak stoji, kruto, zuri u Toplicu, ali se ne pomera.
Kefalija prestade da jede.
“Šta sam ti rekao? Čuo si naređenje…”
“Gospodaru…”, uzvrati momak. “Ja…”
“Šta zamuckuješ k’o slabouman? Udari mu dva dlana i izbaci ga napolje.”
Toplica dodade Zaviši svitak koji je nosio u kožnoj torbi zabačenoj na rame. Ovaj ga uze i stavi pred svog gospodara, odmah pored zdele sa mesom i hlebom. Plećati čovek se trgnu kada na svitku spazi crveni voštani pečat i na njemu knežev grb. Ustade i konačno se okrenu.
Brada mu se lako zastrese kada se suoči sa Toplicom i njegovom pratnjom, ali se potrudi da ostane priseban.
“Uvek razgovaraš leđima okrenut ljudima?”, upita ga Toplica.
“Ovaj… ne.”, uzvrati ovaj.
“To je loša navika, znaš…”, Toplica priđe stolu i uze kuhinjski nož koji je kefalija koristio dok je obedovao. “Ko prečesto ljudima okreće leđa, uglavnom završava sa nožem u njima.”
Kefalija pilji čas u bodež, čas u Toplicu, neodlučan šta da kaže.
“Ali ne brini…”, reče Toplica.
Zatim zabode nož u sto.
“To nije ni do leđa, ni do noža… Već do ljudske naravi.”
Kefalija oćuta na tren, zatim upita usrdnim glasom.
“Šta mogu da učinim za vas… gospodaru?”
“Najavi me kod gospodina Nenade.”
Kefalija pokaza svom momku na vrata.
“Brzo… Poteci…”
“Ne on…”, prekinu ga Toplica. “Ti. Idi me najavi kog gradskog kefalije.”
“Ja?”
“Šta bleneš? Hajde…”
Kulski kefalija obrisa usne ubrusom, pa izađe napolje.
Toplica spazi kako ga Zaviša isprati pogledom dok je izlazio i peo se uz kulu, na usnama mu je igrao jedva vidljivi osmejak.
Kuhinjski nož je i dalje stajao zaboden u drveni sto, poput stražara.
Zastao je pred ulaz u grad, oklevajući da pređe dugi, drveni most što visi na masivnom lancu od studenog gvožđa. Uočio je, iza visokog bedema, krovove zgrada posute crvenim crepovima ukroćenim bakrom i zelenim bršljanom, i krstove kako se uspinju ka nebu. Radosni zvuci dopiru negde iza golotinje zidina, kao jauci, glasovi ljudi koji su za njega sad tek nejasne prilike, i ta graja najednom nestaje, iznenada, kao da je nije ni bilo.
Najednom, razliva se jek zvona, ispunjen lastama i vranama, i on može da ga čuje… Tamo, preko mosta, širi se i smanjuje grad, kao da diše, u ritmu koji mu zadaje taj zvuk naoštren poput bodeža.
DONG…
DONG…
DONG…
Ne brini, čućeš ga opet… Kao da mu neko šapuće na uvo. Čućeš ga. Kad dođe čas. Zvono.
Prešao je most, vodeći konja na povocu, dok je čelik na njemu zvečao, preteći, u ritmu zvona crkve: alke na verižnoj košulji, dugi mač, bojna sekira i lovački nož u srebrom ukrašenim koricama. Lanena košulja koju je nosio preko verižnjače bila je boje neba, baš kao i njegove oči, a duga griva smeđe kose padala mu je preko ramena, na leđa, gde je zabacio okrugli ratnički štit sa belim znakom zmaja.
On korača kroz svetinu i buku pijačnog dana, mirno, bez glasa, nepoznat i nepozvan. Primećuje da se meštani i trgovci na konaku sklanjaju, i da hodočasnici posmatraju njega i njegove momke dvoumeći se da li je to ovoga jutra u drevni Konstantinov grad došla družina palih anđela. Krste se krišom, da ih on ne vidi.
Na dnu obzorja, ostavio je grad koji gori, iza leđa, svetle planine i sve njihove tajne. Sada stupa u Niš, Lazarevu riznicu, i prelazi drveni most koji je spušten preko opkopa napunjenog vodom. Zastaje pred visokim drvenim vratima koje presecaju metalne šine i koja su ovoga jutra širom otvorena, stražaru pokazuje svoj pečatni prsten i ovaj ga propušta na trg, mada bi svejedno to učinio, jer ga je prepoznao. Neki od ovih ljudi koji bde na zidinama Niša jednom su bili krajišnici i zajedno sa njim branili granice nečega što se nekada zvalo carstvom a sada je kneževina njegovog kuma, Lazara Hrebeljanovića. Zemlja na Moravama, kako je ponekad zovu.
Taj momak na straži kod gradske kapije što krije pogled pod širokim obodom metalnog šlema se ne usuđuje da ga pogleda u oči, jer je već video lice i anđela i demona. Samo se pomera u stranu, uz blagi naklon kojim odaje poštovanje blagorodnijem od sebe. Isto čine i ljudi na trgu, i oni kod pijace, i oni kod krčme… čak i bludnice zaziru od njega i momaka. I on shvata da se već uveliko zna kako i zbog koga je goreo Pirot.
Jedino mladi konjušar u čijoj su štali ostavili konje nema isti začuđen i uplašen izraz lica.
Dok mu na dlan spušta bakrenjak na kome je ukovan znak krsta, on ga pita:
“Kako mogu da dođem do gospodara?”
“Zar i ti nisi sam gospodar… gospodaru?”, nehajno će ovaj. “Dobrodošao u Niš, Zmaju od Toplice.”
“Znaš na koga mislim, Gojko.”
“Sazidao je sebi novu kulu. Naš gospodar…”, reče konjušar i pokaza prstom na visoku kulu blizu istočne zidine, pored kapele svetog Prokopija. “Visočiju, tvrđu, lepšu… U njoj je po ceo dan i noć.”
“Šta radi tamo?”
“Šta? A šta bi gospodin Nenada mogao drugo? Broji novce.”
“Dobro. Najviša kula znači?”
“Polako, gospodaru Milane, ne ide to tako. Moraš prvo da se najaviš.”
“Da se najavim? A kod koga?”
“Kod kulskog kefalije.”
“O? Zar i to zvanje sad postoji u ovom gradu? Kako je započeo, vaš će se gospodar za koju godinu proglasiti za cara.”
“Ne bi me iznenadilo… Dakle… Prvo kod kulskog kefalije, pa kod gradskog kefalije. Gospodar stalno govori kako ne želi da gubi vremena na prazne tlapnje… Mnogo ljudi svakodnevno prođe kroz grad. Malo njih je vredno njegove pažnje.”
“A gde da nađem tog kulskog kefaliju?”
“U onoj istoj kuli.”, pokaza konjušar opet. “Samo u prizemlju.”
Toplica klimnu glavom u znak zahvalnosti i krenu u pravcu kule. Kada se obreo tamo, zateče plećatog čoveka crne kose kako obeduje sam, za velikim stolom od orahovine. Bio mu je okrenut leđima.
“Šta hoćeš?”, upita kulski kefalija između dva zalogaja, ne osvrćući se.
“Hoću kod gradskog kefalije.”
“Kojim poslom?”
“To se tebe ne tiče.”
Ne okrećući se i ne prestajući da jede, kulski kefalija izdade naređenje jednom od svojih ljudi koji je stajao kraj stola.
“Zaviša, objasni ovom trgovcu ili šta god da je… da se sa mnom tako ne razgovara.”
Momak stoji, kruto, zuri u Toplicu, ali se ne pomera.
Kefalija prestade da jede.
“Šta sam ti rekao? Čuo si naređenje…”
“Gospodaru…”, uzvrati momak. “Ja…”
“Šta zamuckuješ k’o slabouman? Udari mu dva dlana i izbaci ga napolje.”
Toplica dodade Zaviši svitak koji je nosio u kožnoj torbi zabačenoj na rame. Ovaj ga uze i stavi pred svog gospodara, odmah pored zdele sa mesom i hlebom. Plećati čovek se trgnu kada na svitku spazi crveni voštani pečat i na njemu knežev grb. Ustade i konačno se okrenu.
Brada mu se lako zastrese kada se suoči sa Toplicom i njegovom pratnjom, ali se potrudi da ostane priseban.
“Uvek razgovaraš leđima okrenut ljudima?”, upita ga Toplica.
“Ovaj… ne.”, uzvrati ovaj.
“To je loša navika, znaš…”, Toplica priđe stolu i uze kuhinjski nož koji je kefalija koristio dok je obedovao. “Ko prečesto ljudima okreće leđa, uglavnom završava sa nožem u njima.”
Kefalija pilji čas u bodež, čas u Toplicu, neodlučan šta da kaže.
“Ali ne brini…”, reče Toplica.
Zatim zabode nož u sto.
“To nije ni do leđa, ni do noža… Već do ljudske naravi.”
Kefalija oćuta na tren, zatim upita usrdnim glasom.
“Šta mogu da učinim za vas… gospodaru?”
“Najavi me kod gospodina Nenade.”
Kefalija pokaza svom momku na vrata.
“Brzo… Poteci…”
“Ne on…”, prekinu ga Toplica. “Ti. Idi me najavi kog gradskog kefalije.”
“Ja?”
“Šta bleneš? Hajde…”
Kulski kefalija obrisa usne ubrusom, pa izađe napolje.
Toplica spazi kako ga Zaviša isprati pogledom dok je izlazio i peo se uz kulu, na usnama mu je igrao jedva vidljivi osmejak.
Kuhinjski nož je i dalje stajao zaboden u drveni sto, poput stražara.
Autor: Dejan Stojiljković
