Ako je tačno da svaka knjiga ima bar jednu ključnu rečenicu kojom bi se ukratko, bez obimnijeg prepričavanja, mogla istaći poenta same knjige kao celine, onda bi u slučaju knjige Ljubice Arsić „Pročitano sa usana“ to bilo jedno naizgled usputno pitanje, može se reći i opaska – ko je spremio Tajnu večeru.

Ne treba, međutim, pomisliti da je navedena opaska ključna zbog toga što se knjiga bavi isključivo Biblijom i onim njenim kontekstom koji se zanemaruje ili svesno prećutkuje, nego je ona ključna zbog toga što u sebi sadrži i simbolizuje gotovo sve probleme, nedoumice, kontroverze, preispitivanja i skrivena značenja kojima se Ljubica Arsić u svojim tekstovima bavi i na taj način čini da do velikog broja čitalaca dođu i teme koje su najčešće rezervisane samo za uske naučne krugove, mada su i u tim krugovima ponekad bile sasvim pogrešno ili nedovoljno obrađene.

Varirajući između pripovedne proze i esejistike, tekstovi od kojih je sačinjena knjiga „Pročitano sa usana“ zapravo uzimaju motive iz onih oblasti koje uglavnom jesu rezervisane za esejistiku, ali su, sa druge strane, ovi tekstovi napisani tako da se mogu čitati i kao kratke priče, tim pre što autorka u njih svesno nije unela one segmente koji bi nesumnjivo karakterisali esejistiku u strogom smislu te reči.

I upravo kao takvi – lišeni fusnota, navođenja tačnih izvora, spiska literature – tekstovi Ljubice Arsić prijemčiviji su široj publici, a da opet nisu izgubili onaj kvalitet i naučni nivo koji sami po sebi nose.

Sigurno neće biti mali broj čitalaca koji će biti iznenađeni već nakon pročitana dva ili tri teksta, ne samo zbog sasvim drugačijeg i novog pristupa opštepoznatim temama, nego i zbog autorkinog umeća da u jednom tekstu, pa i u jednom pasusu, bez problema prelazi iz jedne oblasti u drugu, iz jedne epohe u drugu, iz jednog književnog dela u drugo, pa i sa jedne teme na drugu – a da ipak ne gubi nit koju je započela i koja će pri samom kraju teksta dobiti svoju pravu poentu.

Krećući se u širokom rasponu od antičkih mitova i tragedija, preko Dantea i Šekspira, sve do Borhesa i Uelbeka, Ljubica Arsić ne ustručava se da dela jedne epohe tumači njihovim odjecima u sasvim drugoj epohi; ne ustručava se da u knjigama iz nekih konzervativnih vremena i kultura pronađe skrivena značenja koja su kontroverzna i šokantna čak i u nekim naprednijim i slobodnijim vremenima i kulturama; ne ustručava se da muško-ženske odnose i problem pojma seksualnosti traži i tamo gde na prvi pogled o tome nije smelo ni da se misli; ne ustručava se da pravi paralele i poređenja koja će mnogima delovati čudno, možda i neprikladno, ali samo dok ne shvate da je ključ takvog tumačenja zapravo oduvek bio svima dostupan, samo što mnogi nisu umeli da pažljivo pročitaju ono što su usne govorile.

Ne držeći se strogo književnosti, nego odlazeći i u druge oblasti, pa i u one koje verovatno nikada neće postati deo kulture u strogom smislu te reči, autorka na savršen način pokazuje da je sve sklono naučnom tumačenju i da se za svaku pojavu što je privukla veliki broj vernih sledbenika (čak i ako se ona smatra nedostojnom i neprikladnom da uopšte bude spomenuta u tekstu esejističke prirode) može naći racionalno objašnjenje, pa makar se popularna kultura na trenutak stavila u kontekst prave umetnosti, što će opet na prvi pogled delovati kontradiktorno, ali samo na prvi pogled, koji često nije dovoljan da se pažljivo pročita sa usana koje nam polako, mirno i tiho govore.

Učinivši ono što nimalo nije lako, prilagodivši tumačenje nesumnjivih umetničkih vrednosti široj publici a ptirom ne narušivši izvorni kvalitet samih tema i motiva, Ljubica Arsić stvorila je knjigu koja će naći put i do onih kojima je pažljivo čitanje sa usana samo gubljenje vremena kad su svoj život već ispunili hranom i milovanjem.

Autor: Dušan Milijić