Svako ko voli i razume književnost zna da je putopis najstabilniji, od prvih vremena gotovo nepromenljiv prozni oblik dokumentarne, delimično fikcionalne ili posvema fiktivne prirode (što nije od presudne važnosti). Oduvek sklon izmeštanju u druge, po pravilu i drukčije, manje poznate ili sasvim nepoznate, daleke prostore i predele („Daljino, majko svih želja“, piše Ivo Andrić u knjizi „Šta sanjam i šta mi se događa“), oduvek radoznao da sazna i vidi kako je drugde (a to drugde je naslov putopisne knjige Aleksandra Tišme), čovek, taj po prirodi vlastite vrste, reklo bi se, antropološki predodređeni homo viator ne prestaje da putuje i da opisuje šta je na tim putovanjima video, šta je saznao i doživeo, koga je sreo i upoznao, uključujući i sebe, jer se na putu čovek neminovno suočava sa sobom, preispituje se i sve pomenuto i nepomenuto pretače u reči, u priču o putu kojim je prošao. Biće o tome još ponešto kazano. Poslušajte sada zapis jednog od nezaobilaznih, ranih srpskih putopisaca koga, zajedno sa dobitnikom nagrade njegovog imena, danas slavimo. U svojim „Pismima iz Grajsfalda“ Ljubomir Nenadović, sin ovog podneblja, o čoveku koji putuje i o samom putovanju kaže između ostalog i ovo: „Čovek kad putuje treba da se pri svačem onom zadrži, što na tom njegovom putu izađe pred njega kao nešto novo, nepoznato, neobično. Čovek na putovanju često nailazi na takve običaje kojima se čudi ili smeje, no koji običaji, onde gde su, nisu ništa čudnovati ni smešni.“ Pa malo dalje dodaje: „Čovek na putovanju treba da sve ono povtori što je u školi čitao i učio. Treba na putovanju da uči sadašnjost.“ Prelepo, pomalo arhaično rečeno: učiti sadašnjost.

Ali mora li baš tako biti i kada govorimo o daljini kao uslovu bez kojeg se ne može u putopisu, i o tome šta od putovanja dobijamo, pa, najzad, ali ne i na poslednjem mestu, o samom putopisnom obliku? Miro Vuksanović je u knjizi „Brojčanik“, koju je sam nazvao putopisnim dnevnicima, što sa namerom, što nehotično, preispitao sva tri ovde apostrofirana, naizgled aksiomatska momenta kada je o samom putopisu i njegovoj prirodi reč. Ne protivreči on toliko Nenadoviću koliko iznalazi svoje razloge o smislu i svrsi putovanja, pa o tome zapisuje: „Nije putovanje korisno samo zato da bi čovek video i doznao, nije suština u tome, govorio mi je maločas glas koji nisam poznao, već je suština u podatku, davno proverenom i uvek potvrđenom, na svakom putovanju, da se sa odlaskom negde sve pokrene u osobi koja je otišla, da se probude ustajale misli, da se pomaknu i žele da iznađu zaturene misli, da ih niko ne može ustaviti, da bi bez kretanja, bez promene mesta boravljenja, ostale u tami, nepoznate. I zato, kaže mi glas sve prijatniji i bliži, u putovanjima izviru reči, jedna drugu podržava u rečenici, kao nikad ranije, i zato je važno dok su takve imati strpljenja pa ih ubeležiti, pa ih zapisati, jer će se one opet uspavati kada se vrate onamo gde su svakog radnog i istog dana, u osobi koja se sa puta vratila i koja ih nije zapisala. Tako slušam sada i na svakom putovanju i odmoru.“ Iz mišljenog i zapisanog jasno proishodi da je na putovanjima čovek nekako bliži sebi, da jasnije, sa odstojanja, vidi sopstveni život i svoje svakodnevno okruženje, i da se nekako, putujući, doziva sa samim sobom, gledajući ono što je video davno ili povodom onoga što gleda prvi put.

A daljina? Šta ćemo s njom? U knjizi „Brojčanik“ i Miro Vuksanović će reći da „priča uveličava, a oko umanjuje“ i da „daljina svemu daje neobičnost, a dolazak odgoni maštovite predele“, ali mahom neće govoriti o daljini (osim u tri slučaja, dok ide Vukovim i Dositejevim tragom u Nemačku i Beč, i još u Zagreb, što, pravo govoreći, i nije neka stvarna daljina, ti su nam prostori znani i iz tradicije i iz skorašnje minulih, a naročito današnjih, ne baš srećnih vremena), nego govori o najbližoj blizini, ako se tako može reći, o onome što ga je odredilo, jer putuje u svoj najuži i malo širi zavičaj, poznat nam, u fikcionalizovanom obliku, iz njegovih proznih knjiga, romana, priča i poema, a knjige su, sada ću ga parafrazirati, stvorenja koje nikog ne ostavljaju na miru, pa ni Miro sa njima nema mira: dao im je gotovo ceo svoj život, ili ih pišući ili se brinući o njima. I ta misao o neophodnosti pisanja, kojim se osvedočuje život, stalno mu se vraća, i drži ga u neprekidnoj zapitanosti, i gde, i kada, i kako pisati, a kada samo ćutati i posmatrati. Pa će se tako – kao i Ljuba Nenadović, koji je onomad smatrao da u Napolju, zbog lepote grada, „pesnik treba da peva, virutouz da svira, slikar da slika, a mi svi ostali samo da gledamo“, da bi ipak o toj lepoti pisao – i Vuksanović, iz razloga poštovanja velike, svetski značajne književne tradicije, u jednom času naći u dilemi: „Imam li prava da pišem u Vajmaru i da li to smem da činim ovako?“. I ipak je, dabome, o Vajmaru pisao.

Izmene koje je u prirodi i strukturi putopisa u knjizi „Brojčanik“ Miro Vuksanović izvršio su, dakle, trostruke, i svedene na suštinu glasile bi ovako: putujem da bih saznao, ali ne samo o svetu, već i da bih na poseban način osetio i video sebe; ne putujem u daljinu nego u mesto rođenja o kojem pisci ne prestaju da pišu, konvencionalno, ali i po izuzetku upečatljivo, kao nekada Isidora Sekulić, a danas Milovan Danojlić ili Ljubomir Simović i, kao treće, a moglo bi biti prvo, činim to u formi putopisnog dnevnika, fragment po fragment, onako kako se dnevnici i pišu, vođen mišlju da misao i doživljaj treba uhvatiti i pribeležiti odmah, jer smo bića sklona zaboravu, a kada se sećamo…, eh, sećanje je po pravilu nepouzdano, pa i sklono izmišljanju, što je ne tako davno odrešito zaključio jedan umetnik iz druge stvaralačke sfere. A „Brojčanik“ je, što posebno valja naglasiti, ispisan rukom iskusnog pisca koji, međutim, ne čezne toliko za daljinom, koliko za prvinom, te se fragmenti u toj knjizi smenjuju stalnim kadriranjem maločas uočenih prizora, ali i neprestanim poniranjem u prošlost, u detinjstvo, u ulučene epizode, u važne životne detalje i sitnice koje podupiru tu važnost. Neki od tih fragmenata mogu se čitati i kao zaokružene, poentirane kratke priče, neki su meditativni zapisi, neki realističke crtice neposredno zabeležene, a neki, što je Vuksanoviću najsvojstvenije, i najkarakterističnije za njegovo pisanje, kao male skaske o rečima, znane iz njegove „Semolj“ trilogije. Gotovo da i nema zapisa u kojem se, pri svemu do sada pomenutom, ne pojavi neka ultra retka reč, neka leksemska preživelost, neka jezička iskopina iz davnine, koju bi, možda, čitaocima naviklim na drukčiji, i slobodno mi je da kažem, osiromašeni jezik našeg doba, trebalo posebno objasniti, da li fusnotom, da li rečnikom manje poznatih reči, kako god.

Dok putuje poznatim, čak mikroskopski približenim predelima svog rodnog kraja, stare Hercegovine ili današnje Crne Gore, uz ona tri izveštaja o Nemačkoj, Beču i Zagrebu, Vuksanović zapravo putuje po srpskom jeziku, razigrava ga gde treba, i suspreže gde treba, pazeći da ne pretera sa prvim pripovednim licem, opet nužnim kriterijumom dnevnika, nego se neprestano obazire i na druge ljude, i pejzaže, i gradski ambijent, i mikrotoponime, ne propuštajući da ih imenuje, okarakteriše, opiše, ukaže na njihovo poreklo i istoriju, i time i tako sklopi knjigu koja se lako i sa zadovoljstvom čita. Neko će se, poput pisca ovih redova, uz nju lakše spustiti u svoje „donje podrume“, kako je to govorila ovdašnja pesnikinja Brankovine, svima nam omiljena Desanka Maksimović, i setiće se onoga što mu u pameti nije bilo više od pedeset godina, izroniće mu rane slike za koje je mislio da više ni u zaboravu ne postoje. A neko će pak imati neke druge čitalačke podudarnosti ili razmimoilaženja, nije od presudne važnosti. Dok će svi skupa, bez razlike, zaključiti da je „Brojčanik“ po svemu neobično, svakako vredno delo. Danas smo se okupili da na tu neobičnost i vrednost ukažemo, i da to dvojstvo sa punom zaslugom nagradimo. Hvala vam, čestitke dobitniku, u zdravlju se gledali.