O ženskoj solidarnosti na „Ženskim razgovorima“ sa Jelenom Bačić Alimpić i Mirjanom Bobić Mojsilović
Izdavačka kuća Laguna i SC Ušće ulepšali su damama Osmi mart i organizovali jedinstveno veče sa bestseler autorkama Jelenom Bačić Alimpić i Mirjanom Bobić Mojsilović. Bili su to pravi ženski razgovori. Autorke su, pred više od sto pedeset posetiteljki, govorile o brojnim temama. Pre svega, odgovorile su na pitanje šta za njih predstavlja Osmi mart.
„Kao klinci, rasli smo sa idejom da je Osmi mart dan kada učiteljici, mami ili tetki kupuješ zumbul ili karanfil“, rekla je Mirjana Bobić Mojsilović. „Danas više ne postoji onaj smisao Osmog marta koji je pre 40 godina imao jak ideološki prizvuk. Šta za mene znači? Najvažnija rečenica i slogan moje knjige ’Tvoj anđeo čuvar’ glasi: ’Snaga je ženskog roda’. I, ne govoreći u smislu aktuelnog militantnog feminizma, nego u ime potrebe za zdravom pameću i očuvanjem integriteta i dostojanstva žene, koje je u zapadnoj civilizaciji narušeno kao nikad u istoriji. Kad pomislim na Osmi mart, pomislim na to da treba da se setimo da je snaga ženskog roda i da svaka žena mora i treba u sebi da pronađe snagu da postavi granice.“
Za Jelenu je Osmi mart samo dan kada se neki sete da žene zaslužuju svu ljubav i pažnju ovog sveta, koje treba da dobijaju svakog dana u godini.
„Slažem se i potpisujem da je snaga ženskog roda, jer od žene se danas očekuje da bude i sjajna majka, i fenomenalna kuvarica, i da ima sjajnu karijeru, da bude dobra ljubavnica... I šta je to? To je Atlas. Atlas je trebalo da ima žensku figuru i da nosi svet na leđima, jer smatram, iako nisam feministkinja, da ono što jedna žena može na svojim ramenima da ponese, uz dužno poštovanje prema muškarcima koje volim i poštujem, ne može nijedan muškarac.“
Da ženske solidarnosti ima, dokaz su upravo Mirjana i Jelena, ali među ženama moglo bi da je bude mnogo više.
„Mirjana je toliko ostvarena i poznata i velika ličnost da mi jedna drugu preporučujemo, podržavamo, pomažemo se“, rekla je Jelena. „Nemam pojma da li se njoj dopada moje pismo, nikada o tome nismo pričale, ali nikada nismo jedna drugu saplitale. I svaka ima svoju publiku i svoje mesto. Zaista ne zavidim, ne umem to. Mogu samo da se radujem tuđem uspehu i da kažem svaka čast ženi koja je nešto uspela. Da je te solidarnosti više, a smatram da je ima malo u današnjim vremenima, i da smo mi jedne drugima veća potpora i podrška, sve bi nam bilo mnogo lakše i lepše.“
Biti ženski pisac u Srbiji nije nimalo lako i obe autorke suočavale su se sa brojnim predrasudama.
„Prvo bih se osvrnula na jednu groznu sintagmu, koju su smislili feministi – žensko pismo, koja je unapred određivala i imala malicioznu konotaciju, sa idejom da hormoni određuju kvalitet umetničkog dela, što je trebalo da znači da je estrogenska literatura unapred slabija od testosteronske. To je nebuloza. Ko pristaje na to, pristaje na jednu od mnogih relativizacija. Znate li zašto se to desilo? Moja teorija je da svi ljudi koji mnogo čitaju jesu potencijalni pisci. Bez obzira na to da li će svoje čitanje zaista da materijalizuju u nekom tekstu ili će ga živeti. Današnji, nazovietablirani pisci su stalno u teritorijalnom strahu da dolazi neko ko će nešto da im otme. Ne shvataju da je prostor duha beskonačan. To je prva stvar. Ali zato što je moja teza tačna, zato se desio planetarni fenomen koji traje 30 i nešto godina, a to je ogromna pojava žena pisaca u svim kulturama sveta. Žene su u najvećem procentu posetioci književnih večeri, kupci knjiga, članovi biblioteka i pozorišna publika – to je sve povezano, i logično je da će iz tog kvantiteta izrasti novi kvalitet. A to su žene pisci. Literatura je poslednji intelektualni bastion muškaraca i oni ga se drže jer misle da mogu fizički da sprečavaju, da pokazuju gorčinu, buku i bes, i zato govore o nama kao o elementarnoj nepogodi, kažu ’najezda žena pisaca’, ’poplava žena pisaca’, i to je strašno, ja se protiv toga borim. Ne možete sprečiti ljude da prepoznaju nešto što valja“, ispričala je Mirjana Bobić Mojsilović, čije junakinje, i u svojim najboljim i u svojim najgorim stanjima, liče na nju i njenu publiku. „Imam i junakinje koje nimalo ne liče na mene, kao što su u ’Sazvežđu svitaca’ jedna blogerka od 38 godina, koja laže da ima 36, i jedna nadrndana profesorka političkih nauka, kojoj je jedini cilj da bude politički korektna i da bude u pravu. Ali ono što jeste deo mene u njima je moralnost, i što im se na kraju događa iskrena želja da poprave svoje živote tako što odustaju od naučenih floskula koje ih sprečavaju da zavole sebe i život koji vode.“
Jelena nam je predstavila junakinju svog najnovijeg romana „Poslednji sati“, ženu koja se konačno osvešćuje posle dugog niza godina rada u tuđini, posle ogromne žrtve njene majke kako bi je iškolovala, koja napokon shvata šta je pravi smisao života.
„Moja junakinja odlučuje da napravi drastičan rez, da ostavi sebičnog gada od muža, koji ne želi dete i obaveze. Razmišlja o majci Zorki u Nakučanima podno Cera, koja je čitavog života nadničila po tuđim kućama da bi ona postala kardiohirurg. Vraća se u Srbiju i njen život se menja iz korena. Međutim, kroz neko vreme otkriva da je majka od nje skrivala vrlo bolnu istinu o njenom i njihovom životu, i to je jedan kompleksan odnos između majke i ćerke. U mojim knjigama su žene uvek bile heroine i u svakoj od njih sigurno postoji deo mene.“
Još je mnogo zanimljivih tema o kojima su naše bestseler autorke govorile te večeri, a publika je uživala i bila puna utisaka. Svaka dama, koja je te večeri bila u publici, na poklon je od kompanije Sarantis dobila parfem.
Za Jelenu je Osmi mart samo dan kada se neki sete da žene zaslužuju svu ljubav i pažnju ovog sveta, koje treba da dobijaju svakog dana u godini.
„Slažem se i potpisujem da je snaga ženskog roda, jer od žene se danas očekuje da bude i sjajna majka, i fenomenalna kuvarica, i da ima sjajnu karijeru, da bude dobra ljubavnica... I šta je to? To je Atlas. Atlas je trebalo da ima žensku figuru i da nosi svet na leđima, jer smatram, iako nisam feministkinja, da ono što jedna žena može na svojim ramenima da ponese, uz dužno poštovanje prema muškarcima koje volim i poštujem, ne može nijedan muškarac.“
Da ženske solidarnosti ima, dokaz su upravo Mirjana i Jelena, ali među ženama moglo bi da je bude mnogo više.
„Mirjana je toliko ostvarena i poznata i velika ličnost da mi jedna drugu preporučujemo, podržavamo, pomažemo se“, rekla je Jelena. „Nemam pojma da li se njoj dopada moje pismo, nikada o tome nismo pričale, ali nikada nismo jedna drugu saplitale. I svaka ima svoju publiku i svoje mesto. Zaista ne zavidim, ne umem to. Mogu samo da se radujem tuđem uspehu i da kažem svaka čast ženi koja je nešto uspela. Da je te solidarnosti više, a smatram da je ima malo u današnjim vremenima, i da smo mi jedne drugima veća potpora i podrška, sve bi nam bilo mnogo lakše i lepše.“
Biti ženski pisac u Srbiji nije nimalo lako i obe autorke suočavale su se sa brojnim predrasudama.
„Prvo bih se osvrnula na jednu groznu sintagmu, koju su smislili feministi – žensko pismo, koja je unapred određivala i imala malicioznu konotaciju, sa idejom da hormoni određuju kvalitet umetničkog dela, što je trebalo da znači da je estrogenska literatura unapred slabija od testosteronske. To je nebuloza. Ko pristaje na to, pristaje na jednu od mnogih relativizacija. Znate li zašto se to desilo? Moja teorija je da svi ljudi koji mnogo čitaju jesu potencijalni pisci. Bez obzira na to da li će svoje čitanje zaista da materijalizuju u nekom tekstu ili će ga živeti. Današnji, nazovietablirani pisci su stalno u teritorijalnom strahu da dolazi neko ko će nešto da im otme. Ne shvataju da je prostor duha beskonačan. To je prva stvar. Ali zato što je moja teza tačna, zato se desio planetarni fenomen koji traje 30 i nešto godina, a to je ogromna pojava žena pisaca u svim kulturama sveta. Žene su u najvećem procentu posetioci književnih večeri, kupci knjiga, članovi biblioteka i pozorišna publika – to je sve povezano, i logično je da će iz tog kvantiteta izrasti novi kvalitet. A to su žene pisci. Literatura je poslednji intelektualni bastion muškaraca i oni ga se drže jer misle da mogu fizički da sprečavaju, da pokazuju gorčinu, buku i bes, i zato govore o nama kao o elementarnoj nepogodi, kažu ’najezda žena pisaca’, ’poplava žena pisaca’, i to je strašno, ja se protiv toga borim. Ne možete sprečiti ljude da prepoznaju nešto što valja“, ispričala je Mirjana Bobić Mojsilović, čije junakinje, i u svojim najboljim i u svojim najgorim stanjima, liče na nju i njenu publiku. „Imam i junakinje koje nimalo ne liče na mene, kao što su u ’Sazvežđu svitaca’ jedna blogerka od 38 godina, koja laže da ima 36, i jedna nadrndana profesorka političkih nauka, kojoj je jedini cilj da bude politički korektna i da bude u pravu. Ali ono što jeste deo mene u njima je moralnost, i što im se na kraju događa iskrena želja da poprave svoje živote tako što odustaju od naučenih floskula koje ih sprečavaju da zavole sebe i život koji vode.“
Jelena nam je predstavila junakinju svog najnovijeg romana „Poslednji sati“, ženu koja se konačno osvešćuje posle dugog niza godina rada u tuđini, posle ogromne žrtve njene majke kako bi je iškolovala, koja napokon shvata šta je pravi smisao života.
„Moja junakinja odlučuje da napravi drastičan rez, da ostavi sebičnog gada od muža, koji ne želi dete i obaveze. Razmišlja o majci Zorki u Nakučanima podno Cera, koja je čitavog života nadničila po tuđim kućama da bi ona postala kardiohirurg. Vraća se u Srbiju i njen život se menja iz korena. Međutim, kroz neko vreme otkriva da je majka od nje skrivala vrlo bolnu istinu o njenom i njihovom životu, i to je jedan kompleksan odnos između majke i ćerke. U mojim knjigama su žene uvek bile heroine i u svakoj od njih sigurno postoji deo mene.“
Još je mnogo zanimljivih tema o kojima su naše bestseler autorke govorile te večeri, a publika je uživala i bila puna utisaka. Svaka dama, koja je te večeri bila u publici, na poklon je od kompanije Sarantis dobila parfem.
Autor: Jelena Bačić Alimpić
