U knjižari Delfi SKC predstavljen je roman „Kal juga“, prva knjiga serijala o Lepenskom viru, u kojoj je književnik i etnolog Mladen Milosavljević izgradio specifičan svet, u kojem se prožimaju istorija, magija i religija. Postavljajući u središte priče radoznalog studenta arheologije Mijata Petrovića i bezdomnog carskog provizora Ernsta Frombalda, autor vekove između njihovih traganja premrežava zajedničkim naporima da impulse onostranog prepoznaju i shvate.

Pored autora, o knjizi su govorili i urednica Dubravka Dragović Šehović, kao i Mladenove kolege pisci Aleksandar Tešić i Pavle Zelić.

Roman „Kal juga“ prvi put je objavljen pre skoro deceniju, a nova verzija ima veći broj stranica, dodatne scene i zaplete koji su znatno produbili priču, rekla nam je na početku razgovora urednica Dubravka Dragović Šehović.

„Ova knjiga je izašla pre desetak godina u izdanju Strahora, izdavačke kuće Aleksandra Tešića, i desilo se da sam je i tada čitala i uradila sitan urednički posao. Ali prošle su godine i ‘Kal juga‘ je došao do Lagune i opet do mene i neizmerno mi je drago zbog toga, jer mi se i ranije činilo da ova knjiga ima veliki potencijal. Međutim, kad god neka knjiga dođe u Lagunu od drugog izdavača, volim da na njoj još malo radimo i da Lagunino izdanje još nešto novo ponudi čitaocima. Mladen je sada stariji, zreliji pisac, pa je sazreo i njegov tekst, a i ja sam drugačija i na drugačiji način sam pristupila rukopisu. Uživala sam u ovoj knjizi, koju je Mladen znatno obogatio, produbivši i odnose među likovima. Vrlo je uzbudljiva, jer nas vraća u dva različita vremena – malo u šezdesete godine dvadesetog veka, a malo u 18. vek. Naravno, u ovom romanu dolazi do izražaja Mladenovo poznavanje istorije, folkloristike i mnogih drugih stvari, ali nema pretencioznosti. On divno piše i na sjajan način nam predstavlja vrlo uzbudljivu priču sa trilerskim zapletom.“

U blurbu za „Kal juga“ pisac Aleksandar Tešić napisao je da „neke tajne treba ostaviti zakopane, jer ono što čeka ispod zemlje pamti duže od ljudi.“ Ipak, u ovom romanu su mnoge tajne otkopane, što je dalo intrigantnu priču.

„Veoma mi je drago što govorim o ovoj knjizi, ne samo zato što mi je Mladen dobar prijatelj i što je roman bio kod nas u Strahoru već sam i ja obrađivao ovaj vremenski period u jednom romanu, tako da mi je sve o čemu je pisao poznato i bilo nam je zanimljivo da uporedimo ta dva toka iste priče“, rekao je Aleksandar Tešić. „Ovde je najuzbudljiviji vampirizam. Vampirizam je pojava koja je veoma utkana u naše biće, a to Mladen kao etnolog zna bolje od mene. Mi toga nismo toliko svesni, pogotovo danas u gradu. Na jednoj mojoj promociji pokojni profesor Sreten Petrović je rekao da je vampirizam stariji od hrišćanstva, i to je to što je pod zemljom i što pamti duže od ljudi. Mladen je ovu temu veoma lepo provukao kroz priču i uspeo je savršeno da spoji 18. i 20. vek, tako da se u jednom trenutku te priče prepliću i spajaju. Na mene je veliki utisak ostavila i atmosferičnost romana i prisustvo zla koje se uvek oseća, iako se ne materijalizuje i svi njegovi junaci prolaze i doživljavaju sve te užase i iskustva. Jedva čekam da vidim u kom smeru će Mladen dalje da razvija priču.“

Kako to prošlost utiče na sadašnjost u knjizi u kojoj se prepliću žanrovi i epohe, saznali smo i od pisca Pavla Zelića.

„‘Kal juga‘ je sjajna knjiga, koja je uradila nešto što je za nas pisce možda i najteže – utkala je u istorijske okolnosti (a Mladen je ozbiljan stručnjak i naravno da je za njega to još veća odgovornost) svoj narativ, svoju autentičnost, a da nije iznevereno nasleđe i odgovornost prema mitološkoj predistoriji naših naroda i ovog prostora. Ja sam prošle nedelje bio u Gruziji. Tamo se hvale sa 8.000 godina kontinuiteta pisane i dokumentovane istorije. Mislim da i mi možemo da se pohvalimo dubokim tragovima u prošlosti, ali da treba posebno da se pohvalimo vampirima. Prošle godine sam radio jednu zanimljivu izložbu u Etnografskom muzeju ’Vampir, naša stvar’ i tada smo analizirali koliko se na svetskom nivou zarađuje na vampirima i to su četiri i više milijardi dolara godišnje zarade na vampirima poteklim sa ovog tla. Ali šta mi imamo od toga, gde je naš deo od tih para? I sada je možda i poslednji trenutak da lupimo pečat na vampire, da kažemo da su naši i da su prilično različiti od onoga što vidimo na američkom Jugu. U ovoj knjizi nalazimo toliko fascinantnih stvari u vezi sa tim pravim vampirima, o kojima bi svi trebalo da znamo više. Takođe, pisanje u prošlosti je izuzetno naporno, od samog govora do brojnih detalja kojima treba da učiniš autentičnim taj svet. Danas je mnogo lakše istraživati, ali i dalje je to jedan Sizifov posao. Ko se odvaži da piše u epohi, i u više epoha, kapa dole. Mladen baš gura taj ogroman kamen i svaka mu čast na tome. Mislim da je to pravi izazov kojem se treba posvetiti, ali na kraju donosi kvalitet i satisfakciju da, kad čitaoci pročitaju, kažu da ih je tekst zaista preneo u neki drugi trenutak i mesto i da im je tamo bilo lepo.“

Mladen nam je ispričao kako je od jednog česme, koja ga je podsetila na figuru iz Lepenskog vira, došlo do ovog romana.

„Bila je 2002. godina, studirao sam u to vreme filozofiju i svaki drugi ili treći vikend vozom sam se vraćao kući. Kada voz ulazi u železničku stanicu Velika Plana, stotinak metara pre, sa desne strane, nalazi se velika kamena česma, koja ima oblik oborenih usta, kakav imaju figurine iz Lepenskog vira. Mnogi tumači Lepenskog vira i dan-danas se spore oko toga da li su te figurine ribolike ili su jednostavno antropomorfne i predstavljaju ljude u žalosti, što je tumačenje koje je meni mnogo bliže. Vrlo je verovatno da je to bila neka vrsta svetilišta, a ne stalno stanište. Ja sam protumačio da je to neko obredno mesto i žrtvovalište, i to me je inspirisalo. Inicijalna ideja je bila da moj kolega Mladen Stajić i ja snimimo dokumentarac o potapanju Lepenskog vira, ali s vremenom smo shvatili da bi jedan takav poduhvat produkcijski bio prilično obiman i daleko nas je nadilazio u tom trenutku i shvatio sam da sakupljeni materijal mogu da sastavim u jednu novelu. Za roman mi je bio potreban još jedan narativni tok. Tragajući za pričom koja bi se na najbolji mogući način isprepletala sa Lepenskim virom, došao sam do datuma 16. avgust. Tog datuma 1967. objavljena je prva priča o otkriću Lepenskog vira, a istog datuma 1717. godine vođena je jedna od najvećih bitaka za osvajanje Beograda, kada je austrijski princ Eugen Savojski, pod neverovatnim okolnostima, uz pomoć magle, uspeo da pobedi dva i po puta jaču tursku vojsku. Ostalo se pisalo samo od sebe“, rekao nam je autor romana, čiji je naslov višestruko simboličan.

„Najdirektnija simbolika je potekla od Ernsta Frombalda, jednog od protagonista starijeg narativnog toka priče. On je istorijska ličnost, čovek koji je 1725. boravio u Ramu i Gradištu na poziciji provizora, imao je određenu izvršnu vlast. On je potpisao čuveni izveštaj o povampirenju Petra Blagojevića, seljaka iz Kisiljeva, što je najpoznatiji slučaj vampirizma. Ernst Frombald je kao provizor carske Austrije došao u Srbiju i iz perspektive njegovog dotadašnjeg boravišta, Srbija je južna austrijska pokrajina. Iz carskog uređenja došao je, dakle, u jednu blatnjavu pokrajinu. I to je taj kal, odnosno blato juga. Drugo tumačenje dolazi iz indijske mitologije, ali ne menja mnogo stvari. Kali juga je jedan od stadijuma čovečanstva, tzv. mračno doba koje je, po nekim tumačenjima, počelo odmah posle perioda Vinče (Vinčanci nisu ratovali, bili su napredna civilizacija, koja se bavila gradnjom, grnčarstvom) i karakterišu ga ratovi i opšti pad čovečanstva. Interesantno je da mnogi proučavaoci indijske kulture kažu da se taj period završava 2025, odnosno 2026. godine. To bi značilo da mi sada ulazimo u jedan lepši i bolji stadijum.“

Svi Mladenovi junaci u romanu, bilo da su potekli iz mašte, ili su stvarne istorijske ličnosti, vrlo su upečatljivi.

„Mi pisci uglavnom pomoću fiktivnih likova povezujemo istorijske likove. Fiktivni ih dopunjuju, popunjavaju praznine. Tako da je to vrlo važno za pisanje, a Mladen, vešt kao akrobata, premešta likove i sve to veoma lepo funkcioniše“, smatra Aleksandar Tešić, a Pavle Zelić je na to dodao da su likovi Mladenovog romana uverljivi i autentični.

„Uvek je divno pitanje za autora koliko su oni u stvari tvoji, a koliko su se u nekom trenutku oteli i počeli sami da pričaju priče. Imamo čuvenu teoriju da mi u stvari ne pišemo priče nego da pristupamo jednoj nebeskoj biblioteci, gde su sve priče već napisane, a naš je dar da svesno ili nesvesno pozajmimo ono što već stoji na polici i čeka da ga neko preuzme. Ovde imamo mnoštvo likova, što je poseban izazov. Balansirajući većim brojem likova, saterujete sebe u ćorsokak i neki od njih moraju da trpe, jer je radnja prioritet. Mislim da je Mladen uspeo u tome da kod njega ne bude siročića, da niko nije ostao nezavršene priče, što je posebna satisfakcija, jer se mi kao čitaoci investiramo i na kraju krajeva živimo te priče i junake i važno nam je šta će biti na kraju. I to je jedna posebna vrsta izazova, kada se piše u epohi, sa uplitanjem fantastičnih motiva i mnogo likova, od kojih svaki mora da ima svoju sudbinu. Tu zaista dolazimo do toga da takvo nešto ChatGPT nikad neće umeti da napiše. Živimo u vrlo specifičnom trenutku, u kom se dešava bitka za umetnost i važno je da se poštuje ogroman trud da se sve ovo pretoči u knjigu. Naše porodice i bližnji znaju koliko smo odvajali od vremena da bismo sve pretočili u priče, i zato se moramo boriti da knjiga opstane.“

Kao neko ko je studirao etnologiju, Mladen je želeo da zaboravljena verovanja i zaboravljena mitska bića unese u priču, ali za pisanje ovog romana veći izazov mu je bilo da iz kolektivnog sećanja ili možda iz zaborava izvuče naše istorijske ličnosti, ljude koji su početkom 18. veka u Kraljevini Srbiji slovili za prvake naroda, a o kojima mi danas ne znamo gotovo ništa.

„Jedan od njih je Staniša Marković Mlatišuma, jedan od tri oberkapetana i najbitnija predstavnika kakve-takve vojne vlasti. Ipak je austrijska vlast bila iznad, pa smo mi imali svoje predstavnike. On je stolovao u Kragujevcu i odmah mi je pažnju privuklo njegovo drugo prezime, koje je zapravo nadimak. To Mlatišuma me je asociralo na zduhaće, ljude sa karakteristikama nadnaravi, koji se u vremenu nepogoda bore protiv oluje, protiv neprijatelja koji napadaju zajednicu i donose gradonosne oblake. Tu je i ona izreka ‘kruži kao kiša oko Kragujevca‘, zato što Mlatišuma u Kragujevcu nije dao kiši da padne. Još jedna zanimljiva ličnost je kapetan Čupa Prodanović. Nedaleko odavde je Tašmajdan, gde se u blizini sada zatvorenog restorana ’Poslednja šansa’ nalazilo brdašce, koje se, pre nego što je ttaj park pre petnaestak godina uređivan, zvalo samo Čupina umka, odnosno Čupina humka. E sad, otkud humka u centru Beograda? To je zapravo bilo mesto u kome su za vreme Kraljevine Srbije, a kako stvari stoje i u tursko vreme, mnogo ranije, vršena pogubljenja i tu je, kako kažu istorijski izvori, februara 1725. godine, dva meseca pre izveštaja o povampirenju Petra Blagojevića, pogubljen kapetan Teodor Prodanović Čupić, koji je opet jedna interesantna ličnost, pustahija, hrabar ratnik, čija je posebna veština bila da pod okriljem magle dobavi žive jezike – da zarobi žive Turke koji bi posle pod prisilom morali da odaju svoje položaje. Jednom kada naiđete na dobru priču, kao kad kopač u borskom rudniku naiđe na zlatnu žilu i, ponesen instinktom i iskustvom, zna da treba da nastavi da kopa. Mene je taj instinkt vodio dalje. Prvi put sam čuo za njih dosta davno i bili su mi u podsvesti kao potencijalna priča, i kad su se sve kockice oko Lepenskog vira i Kraljevine Srbije složile, oni su izašli iz podsvesti.“

Urednica Dubravka se osvrnula i na dva važna ženska lika – Evu, devojku mladog arheologa Mijata Prodanovića, i vidaricu Ajšu, koja je spasila život Ernstu Frombaldu i postala njegova ljubav.

„Definitivno nijedan roman više ne može da opstane bez snažnih i intrigantnih ženskih likova. Ovde imamo mnogo upečatljivih muškaraca, ali ove dve žene daju specifičnost romanu i to je pravi začin celoj priči. Bez njih se mnoge stvari ne bi dešavale, jer upravo određene naklonosti ili veze koje uspostavljaju sa ostalim likovima grade ovu priču. Mladen ima fascinantan dar da nas prenese u drugi svet. Cela priča sa folkloristikom je vrlo pipava i, otkako se pojavio ‘Kosingas‘ Aleksandra Tešića, pojavilo se dosta autora koji su pokušavali da na toj grani stvaraju dela, ali vrlo je teško taj svet prbližiti današnjem čitaocu i zaintrigirati ga. Mladen je pomenuo da postoji kolektivno sećanje, ali na piscu je da ga prizove na pravi način i razveje. I po tome se razlikuju dobri pisci i ovako dobre knjige od onih koje to, nažalost, nisu. Drago mi je da u Laguni imamo sve više knjiga ovog tipa, jer nesumnjivo postoji čitalačka želja za njima, zato što tako otkrivamo mnogo i o istoriji i o sebi samima. Otkrivamo korene, što je mnogo važno.“

Saznali smo na kraju i da će se u nastavcima romana „Kal juga“ ići još dublje u prošlost, sa nekim novim likovima.

„Ali planiram da se bavim i junacima iz ovog romana. Jedan poseban roman planiram da posvetim posvetim 18. veku, baroknom Beogradu i Staniši Markoviću Mlatišumi. A posvetiću jedan roman i junaku priče iz šezdesetih godina, agentu Sutomašu, čoveku koji dodirom odlazi u prošlost“, najavio je pisac Mladen Milosavljević.

Roman „Kal juga“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.