O vremenu u kojem su vladari i dvor bili slika i uzor društvu: predstavljena knjiga Nebojše Jovanovića „Dvor kneza Mihaila Obrenovića 1860–1868.“
Promocija knjige „Dvor kneza Mihaila Obrenovića 1860–1868.“ Nebojše Jovanovića održana je u utorak 17. juna u kafeteriji Bukmarker, knjižare Delfi SKC.
Pored autora, ovom prilikom su govorile istoričarka dr Katarina Mitrović i Dubravka Dragović Šehović, urednica.
Nova knjiga istoričara i književnika Nebojše Jovanovića „Dvor kneza Mihaila Obrenovića 1860–1868.“ izuzetno je štivo koje, pored istorijskih činjenica o drugoj vladavini kneza Mihaila, donosi i brojne podatke o njegovom prethodnom vladanju, o ljudima koji su ga okruživali, o precima i potomcima.
Kako je na promociji ocenjeno, ovo delo čita se kao najuzbudljiviji roman jer je upravo takav bio i knežev život, ali i način na koji ga je tragično izgubio. Knjiga je posebno interesantna jer donosi i stare fotografije koje na najbolji način oslikavaju život tadašnje Srbije i Beograda, kao i izgled brojnih zdanja iz tog perioda.
Dubravka Dragović Šehović je podsetila da je autor započeo u Laguni upravo jednom pričom o dvoru – „Dvor kneza Aleksandra Karađorđevića 1842–1858.“. Usledio je „Dvor gospodara Jevrema Obrenovića 1816–1842.“, te je sada stigao na red i knez Mihailo.
„Nebojša nam priča priču, iako je u pitanju čista istorija, dok čitate, osećate tu životnost, vidite slike ispred vas i te istorijske ličnosti. Prenosi nas u to vreme, možemo da ga osetimo, zamislimo, omirišemo i pokušamo da ga razumemo… Poznajući istoriju, bolje ćemo razumeti i vreme u kojem danas živimo. Kada shvatimo te spone, biće nam jasno zašto smo tu gde jesmo“, kazala je urednica dodajući da je Mihailo Obrenović bio izuzetno inspirativan, bilo da je reč o vladavini, bilo o njegovom intrigantnom ljubavnom životu, te je zato i ova knjiga tako interesantna.
Istoričarka dr Katarina Mitrović navela je da njena odanost i ljubav prema knezu Mihailu traje više od trideset godina, te da je sa zadovoljstvom čitala ovu knjigu:
„Mnogo je teških tema vezanih za kneza. Ta ličnost je bila vrlo slojevita i kompleksna, emotivna, duhovna… Ličnost od brojnih krajnosti sastavljena… Retko ko bi tu sudbinu poželeo, pa makar se i dva puta na presto peo, ako će tako neslavno sa njega sići.“
Kada pročitate prvih pedesetak stranica ove knjige, ocenila je istoričarka, ne možete da odustanete, jer govori upravo o onoj senci koja obeležava svekoliki život kneza Mihaila.
„Kada pomislimo na njega, uvek je tu senka njegovog tragičnog kraja. Knijga počinje prologom o Mihailovom povratku sa ocem 1859. godine. Nigde se ne pominje atentat eksplicitno, već praznik Teodosije Tirske, što mi se dopada. Taj opis svih koji su učestvovali, svega što je prethodilo i šta se dogodilo, ispresecan je zemaljskijim temama. Da nije takav Nebojšin književni metod, bilo bi nečitljivo jer je prestrašno“, ocenila je.
Mihaila Obrenovića opisala je kao umetnika koji se nije uklapao nakon svih evropskih prestonica, poznanstava, večera i razgovora, pisanja poezije, sviranja klavira...
„Važno je napomenuti da ova knjiga nije romansirana već su sve činjenice koje imamo oko nas!“
Govoreći o inspiraciji za svoje delo, Nebojša Jovanović je kazao da ga je privukao dvor kao ustanova i šta je predstavljao u doba monarhije:
„Rizično je upustiti se u veliku temu kakav je život Mihaila Obrenovića, i zato nisam želeo da skliznem u nešto što bi knjigu opteretilo. Dvor je bio središte, ne samo političkog, nego i kulturnog života zemlje. Vladari su držali do toga da dvor mora da bude slika i obrazac po kojem dela celo društvo. Dvor se trudio da bude iznad proseka kako bi se društvo ugledalo i popravljalo. Dvor ne sme da kuburi sa sistemom vrednosti.“
Ono što je kneza Mihaila odredilo u kvalitativnom smislu je, kako je naglasio autor, to što su oni kao vladari znali da moraju da se okruže najpametnijim ljudima u zemlji i da je u tome ključ.
„Mihailo je imao oko sebe ljude koji su diplome stekli na stranim univerzitetima, čija imena i danas nalazimo u bibliotekama. Vladari tog vremena su cenili njihovo mišljenje i nisu se pravili pametniji nego što jesu. Knez Mihailo je veoma dobro pisao, bio je talentovan za umetnost, ali bio je veoma povučen. Nije voleo da se ističe pred narodom, to je prepuštao svojim ministrima. Kulturni obrazac je odredio i državnu politiku Srbije i začetak stvaranja modernog srpskog društva. Mnoge stvari nisu ostvarene za njegova života jer je ubijen, ali jesu pola veka kasnije. Tada, 1912. godine, Srbija oslobađa tu staru zemlju što je bio san Mihailove generacije. U kulturološkom smislu društvo dobija ideje koje će slediti kasnije, kao što je Vukova reforma, na primer“, naveo je Jovanović.
Ljudi koji su došli nakon Mihaila znali su kakvi treba da budu da bi bili na vrhu političke scene – moraju biti intelektualci, ljudi za primer, Srbi od reda u svakom smislu, pogotovu u odnosu sa javnošću, kako ne bi bilo ko bilo šta rekao. Jer, dodaje pisac, jedna slučajna opaska ili mišljenje, sumnja ili mala greška, značila bi momentalni gubitak pozicije.
„Zanimljivo je sve to sagledati iz ove perspektive… Dovoljno je bilo da se priča o nekom pogrešnom postupku da se izgubi ministarska pozicija.“
S druge strane bila je Mihailova unutrašnja politika koja je i stvorila njegove neistomišljenike:
„Iza atentata i procesa koji je vođen bili su liberali, odnosno njegovi politički protivnici koji su sticajem okolnosti bili zaslužni da se Obrenovići vrate na presto jer im je Karađorđević bio krut i kukavica da ostvari velike ideje. Doveli su Obrenoviće koji su hrabri i odlučni u nacionalnom pitanju.“
Ono što se smatra osnovnom zamerkom Mihailu, mišljenja je Nebojša Jovanović, je upravo njegova unutrašnja politika vezana za unutrašnje slobode.
„Mihailo je ukinuo Ustav, medije, štampa se doturala iz Novog Sada, bio je krut vladar, kada je reč o unutrašnjoj politici. On je sin kneza Miloša i to treba uzeti u obzir. Čak je bilo više slobode pod njegovim ocem nego pod njim. Bio je sam, nezavisno od nasleđa, i duboko u sebi uplašen čovek koji je stezao režim iznutra. Nije bio čovek koji je otvorio svoj dvor. Znalo se kako i ko uopšte može da uđe. Tada je dobio političke neprijatelje, a među polovinom bili su intelektualci koje sam pomenuo“, ocenio je autor i dodao:
„Oko sebe prikuplja konzervativce koji su bili tvrđi u tom zatezanju državnog aparata. Od liberala dobija emigrante, te ’strane plaćenike’, ’domaće izdajnike’… Dobio je protivnike koji se u momentu kada je ubijen nalaze među njegovim ljudima. Lični arhiv Mihaila Obrenovića je spaljen, a ko je pokušao da začeprka po svemu tome, mogao je da vidi da su umešani ljudi koji su bili još uvek na političkoj sceni. Niko nije smeo predaleko da kopa po procesu… Likvidirani su samo ’izvođači radova’, a pozadina atentata ostala je nerasvetljena...“
Knjiga obiluje životima žena koje su, pretpostavlja se, uticale na život Mihaila Obrenovića, ali je istoričarka Katarina Mitrović istakla da je autor fino istakao šta je urbana legenda, a šta istina što treba uzeti u obzir:
„Dosta se o tome priča, kakofonija je raznih glasova o odnosima Mihaila sa ženama i njihovom velikom uticaju… Ali nema apsolutnih dokaza. Sama ličnost kneževa, čoveka koji je bio očito izuzetno zatvoren, kada je reč o njegovom privatnom životu, nije ga zaštitila od nekih priča koje se do danas šire…“
Kao jednu od najvažnijih stvari koje je Mihailo uveo u Srbiji, Nebojša Jovanović je izdvojio: „praviteljstvo, red i poredak stvari“:
„Mihailo je uveo kako da se ponašamo, kako da se ljudi pozdravljaju međusobno, poštuju… Bio je čovek koji nikada nije opsovao, nikad nije rekao ništa ružno o nekome, davao je lični primer i bio gospodin s manirima koji zna kako da se ponaša na svakom mestu… Mihailo je do kraja verovao da mu se neće desiti ono što se desilo, ali izgleda da su svi oko njega znali...“
Nova knjiga istoričara i književnika Nebojše Jovanovića „Dvor kneza Mihaila Obrenovića 1860–1868.“ izuzetno je štivo koje, pored istorijskih činjenica o drugoj vladavini kneza Mihaila, donosi i brojne podatke o njegovom prethodnom vladanju, o ljudima koji su ga okruživali, o precima i potomcima.
Kako je na promociji ocenjeno, ovo delo čita se kao najuzbudljiviji roman jer je upravo takav bio i knežev život, ali i način na koji ga je tragično izgubio. Knjiga je posebno interesantna jer donosi i stare fotografije koje na najbolji način oslikavaju život tadašnje Srbije i Beograda, kao i izgled brojnih zdanja iz tog perioda.
Dubravka Dragović Šehović je podsetila da je autor započeo u Laguni upravo jednom pričom o dvoru – „Dvor kneza Aleksandra Karađorđevića 1842–1858.“. Usledio je „Dvor gospodara Jevrema Obrenovića 1816–1842.“, te je sada stigao na red i knez Mihailo.
„Nebojša nam priča priču, iako je u pitanju čista istorija, dok čitate, osećate tu životnost, vidite slike ispred vas i te istorijske ličnosti. Prenosi nas u to vreme, možemo da ga osetimo, zamislimo, omirišemo i pokušamo da ga razumemo… Poznajući istoriju, bolje ćemo razumeti i vreme u kojem danas živimo. Kada shvatimo te spone, biće nam jasno zašto smo tu gde jesmo“, kazala je urednica dodajući da je Mihailo Obrenović bio izuzetno inspirativan, bilo da je reč o vladavini, bilo o njegovom intrigantnom ljubavnom životu, te je zato i ova knjiga tako interesantna.
Istoričarka dr Katarina Mitrović navela je da njena odanost i ljubav prema knezu Mihailu traje više od trideset godina, te da je sa zadovoljstvom čitala ovu knjigu:
„Mnogo je teških tema vezanih za kneza. Ta ličnost je bila vrlo slojevita i kompleksna, emotivna, duhovna… Ličnost od brojnih krajnosti sastavljena… Retko ko bi tu sudbinu poželeo, pa makar se i dva puta na presto peo, ako će tako neslavno sa njega sići.“
Kada pročitate prvih pedesetak stranica ove knjige, ocenila je istoričarka, ne možete da odustanete, jer govori upravo o onoj senci koja obeležava svekoliki život kneza Mihaila.
„Kada pomislimo na njega, uvek je tu senka njegovog tragičnog kraja. Knijga počinje prologom o Mihailovom povratku sa ocem 1859. godine. Nigde se ne pominje atentat eksplicitno, već praznik Teodosije Tirske, što mi se dopada. Taj opis svih koji su učestvovali, svega što je prethodilo i šta se dogodilo, ispresecan je zemaljskijim temama. Da nije takav Nebojšin književni metod, bilo bi nečitljivo jer je prestrašno“, ocenila je.
Mihaila Obrenovića opisala je kao umetnika koji se nije uklapao nakon svih evropskih prestonica, poznanstava, večera i razgovora, pisanja poezije, sviranja klavira...
„Važno je napomenuti da ova knjiga nije romansirana već su sve činjenice koje imamo oko nas!“
Govoreći o inspiraciji za svoje delo, Nebojša Jovanović je kazao da ga je privukao dvor kao ustanova i šta je predstavljao u doba monarhije:
„Rizično je upustiti se u veliku temu kakav je život Mihaila Obrenovića, i zato nisam želeo da skliznem u nešto što bi knjigu opteretilo. Dvor je bio središte, ne samo političkog, nego i kulturnog života zemlje. Vladari su držali do toga da dvor mora da bude slika i obrazac po kojem dela celo društvo. Dvor se trudio da bude iznad proseka kako bi se društvo ugledalo i popravljalo. Dvor ne sme da kuburi sa sistemom vrednosti.“
Ono što je kneza Mihaila odredilo u kvalitativnom smislu je, kako je naglasio autor, to što su oni kao vladari znali da moraju da se okruže najpametnijim ljudima u zemlji i da je u tome ključ.
„Mihailo je imao oko sebe ljude koji su diplome stekli na stranim univerzitetima, čija imena i danas nalazimo u bibliotekama. Vladari tog vremena su cenili njihovo mišljenje i nisu se pravili pametniji nego što jesu. Knez Mihailo je veoma dobro pisao, bio je talentovan za umetnost, ali bio je veoma povučen. Nije voleo da se ističe pred narodom, to je prepuštao svojim ministrima. Kulturni obrazac je odredio i državnu politiku Srbije i začetak stvaranja modernog srpskog društva. Mnoge stvari nisu ostvarene za njegova života jer je ubijen, ali jesu pola veka kasnije. Tada, 1912. godine, Srbija oslobađa tu staru zemlju što je bio san Mihailove generacije. U kulturološkom smislu društvo dobija ideje koje će slediti kasnije, kao što je Vukova reforma, na primer“, naveo je Jovanović.
Ljudi koji su došli nakon Mihaila znali su kakvi treba da budu da bi bili na vrhu političke scene – moraju biti intelektualci, ljudi za primer, Srbi od reda u svakom smislu, pogotovu u odnosu sa javnošću, kako ne bi bilo ko bilo šta rekao. Jer, dodaje pisac, jedna slučajna opaska ili mišljenje, sumnja ili mala greška, značila bi momentalni gubitak pozicije.
„Zanimljivo je sve to sagledati iz ove perspektive… Dovoljno je bilo da se priča o nekom pogrešnom postupku da se izgubi ministarska pozicija.“
S druge strane bila je Mihailova unutrašnja politika koja je i stvorila njegove neistomišljenike:
„Iza atentata i procesa koji je vođen bili su liberali, odnosno njegovi politički protivnici koji su sticajem okolnosti bili zaslužni da se Obrenovići vrate na presto jer im je Karađorđević bio krut i kukavica da ostvari velike ideje. Doveli su Obrenoviće koji su hrabri i odlučni u nacionalnom pitanju.“
Ono što se smatra osnovnom zamerkom Mihailu, mišljenja je Nebojša Jovanović, je upravo njegova unutrašnja politika vezana za unutrašnje slobode.
„Mihailo je ukinuo Ustav, medije, štampa se doturala iz Novog Sada, bio je krut vladar, kada je reč o unutrašnjoj politici. On je sin kneza Miloša i to treba uzeti u obzir. Čak je bilo više slobode pod njegovim ocem nego pod njim. Bio je sam, nezavisno od nasleđa, i duboko u sebi uplašen čovek koji je stezao režim iznutra. Nije bio čovek koji je otvorio svoj dvor. Znalo se kako i ko uopšte može da uđe. Tada je dobio političke neprijatelje, a među polovinom bili su intelektualci koje sam pomenuo“, ocenio je autor i dodao:
„Oko sebe prikuplja konzervativce koji su bili tvrđi u tom zatezanju državnog aparata. Od liberala dobija emigrante, te ’strane plaćenike’, ’domaće izdajnike’… Dobio je protivnike koji se u momentu kada je ubijen nalaze među njegovim ljudima. Lični arhiv Mihaila Obrenovića je spaljen, a ko je pokušao da začeprka po svemu tome, mogao je da vidi da su umešani ljudi koji su bili još uvek na političkoj sceni. Niko nije smeo predaleko da kopa po procesu… Likvidirani su samo ’izvođači radova’, a pozadina atentata ostala je nerasvetljena...“
Knjiga obiluje životima žena koje su, pretpostavlja se, uticale na život Mihaila Obrenovića, ali je istoričarka Katarina Mitrović istakla da je autor fino istakao šta je urbana legenda, a šta istina što treba uzeti u obzir:
„Dosta se o tome priča, kakofonija je raznih glasova o odnosima Mihaila sa ženama i njihovom velikom uticaju… Ali nema apsolutnih dokaza. Sama ličnost kneževa, čoveka koji je bio očito izuzetno zatvoren, kada je reč o njegovom privatnom životu, nije ga zaštitila od nekih priča koje se do danas šire…“
Kao jednu od najvažnijih stvari koje je Mihailo uveo u Srbiji, Nebojša Jovanović je izdvojio: „praviteljstvo, red i poredak stvari“:
„Mihailo je uveo kako da se ponašamo, kako da se ljudi pozdravljaju međusobno, poštuju… Bio je čovek koji nikada nije opsovao, nikad nije rekao ništa ružno o nekome, davao je lični primer i bio gospodin s manirima koji zna kako da se ponaša na svakom mestu… Mihailo je do kraja verovao da mu se neće desiti ono što se desilo, ali izgleda da su svi oko njega znali...“
1/10
