Nebo je bilo boje akvamarina. U njemu su se ogledali vekovi.

U romanima Ljiljane Šarac epohe su poput ogledala na uvek izbalansiranoj visini šarmantne darovite kreativnosti i duboko utemeljene ljubavi prema stalnom poniranju u spoznaju istorijskih korena. Ovoga puta Ljiljana nas vodi u šetnju kojom opisuje jedan krug započet prvim objavljenim romanom „Opet sam te sanjao“. Pred nama je zalogaj istorije na otvorenom dlanu. Gotovo opipljivo pripovedanje o vremenu srpskog despota Đurđa Brankovića, kog istoričari i narodna predanja neretko smatraju za jednu od najmisterioznijih i najtragičnijih ličnosti srpske istorije. Sin Vuka Brankovića kao istorijskog „izdajnika“ srpskog naroda, suprug u narodu prezrene despotice Irine – Proklete Jerine, graditelj Smedereva, glavni izvoznik srebra u Evropi u 15. veku, najzad dobija reč kroz Ljiljanino pero.

Roman „Đurđevim stopama“ je poput šetnje sa bliskim prijateljem. Prepoznatljiv stil pisane reči oseća se toplim i poznatim, zrelim i zvonkim. Izbrušen i ujednačen ritam koračanja kroz epohe poziva na plovidbu u srž priče razuđene u objektivnom vremenu, a isprepletane u maštovitoj stvarnosti koju tka spisateljica. Pratimo pripovedanje despota Đurđa, zatvorenog u tamnici beogradske tvrđave, dok paralelno uplovljavamo u 21. vek, u kome Ksenija Branković traga za izlazom iz ličnog zatočeništva.

Kroz formu memoara sa tako živim elementima putopisa čitalac se podseća istoriji poznatih događaja. Sa druge strane duboko zagleda i oseća sve one „iza kulisa“ ostavljene pojedinosti o životu ovog značajnog srpskog despota. O bezbrižnosti, ali i surovosti uspomena iz detinjstva, o mladosti i porodičnom životu, odnosima sa suprugom Irinom, emotivnim gubicima, srednjovekovnom srpskom rudarstvu, o neprestanim unutrašnjim i istorijskim vojevanjimana, poziciji Srbije na međi između Ugarske i Osmanskog carstva sa večnom pokretačkom mišlju i ciljem o očuvanju srpskog naroda…

„Kao ljudske duše“, pomislila je Ksenija Branković o šarenim ogradama i kapijama kraj puta. Umetnica će se, gledajući svet kroz objektiv fotoaparata, naći suženog pogleda u tamnici iz koje će izlaz potražiti u razotkrivanju očeve tajne. Kao pružena ruka Đurđa Brankovića ona će putovati po nagoveštenim tragovima u potrazi za spokojem, ljubavlju i istinom. Ljiljanini likovi pripovedaju uvek zajedno i vreme je u pravom smislu reči relativno i teško uhvatljivo. Bilo da govore glasom vladajućih i moćnih pojedinaca ili glasom „malog“ čoveka iz naroda, susreću se u bezvremenoj potrazi za istim vrednostima čiste ljudske prirode.

Roman obiluje iscrpno opisanim međuljudskim odnosima. Đurđeva ljubav prema majci Mari koja mu ostavlja poruku koja ga kroz život prati susreće se sa Ksenijinom ljubavlju i divljenjem ocu Slobodanu čija će je tajna beleška pokrenuti. Pisma tokom perioda razdvojenosti i podrška u svim trenucima pričaju priču Đurđeve i Irinine partnerske ljubavi, uz koju stoji razumevanje i saosećajnost između Ksenije i Vuka. U nastojanju da zaštiti svoju decu, despot Đurađ je prošao kroz mnoga unutrašnja previranja. Koliko samo suptilne roditeljske ljubavi Maši pružaju Vuk i Ksenija. Kroz likove Svetlane, Rodopa, Bogdana, Stevana, Ivice i Ognjena Ljiljana nas uči da je prijatelj najbolja imovina u životu. O posvećenosti veri Đurađ govori: Mi, potomci Branka Mladenova, oduvek smo s poštovanjem gledali na Svetu Goru. Izdašno smo darivali manastire. Oduvek je naš pogled bio uperen ka svetinjama. Ljubav koja objedinjuje sve vrednosti u životnu svrhu ispoljava se u Đurđevoj borbi za opstanak srpskog naroda.

Svako poglavlje romana uvodi po jedna pažljivo birana narodna mudrost. Bogatstvo srpskog narodnog jezičkog stvaralaštva podstiče na hrabrost, upornost, ljubav, nesebičnost, darežljivost, radost i slogu.

Univerzalne mudrosti brišu granice epoha u sadržajnom i jezičkom smislu. Sa Ljiljaninom rečju osećamo se prisno, prozračno i sasvim jasno. Pripovedanja, dijalozi i monolozi doneti su na dlanu jednostavne, a stilski veoma bogate leksike koja je razumljiva svakom čitaocu.

Čulni doživljaji intenzivno trepere, zvuče, mirišu, koračaju i gotovo dodiruju na svakoj stranici. Ritmičnom smenom trenutnog – Ksenijinog koraka i pripovedačkog – Đurđevim stopama čitalac je bezmalo hipnotisan slikovitim pričama dvaju tako vremenski daleka, a duhovno bliska sveta o kojima intenzivno govori vodič ovog jedinstvenog putovanja.

Simbolika žute boje, prikazane kroz maslačke, žute lale, ruže, jedan žuti smart, limun i miris njegovog cveta, osvetljava stranice i čulne senzacije kao poznati simbol optimizma, radosti, energije, kreativnosti i zadovoljstva. Žuta je boja radoznalosti, samopoštovanja i nade koji postaju Ksenijini osnovni pokretački motivi u potrazi za spokojem, istinom i ljubavlju.

Kao simboli uzvišenosti, dostojanstva, otmenosti, elegancije, ali i igre, snova i impulsivne romantike provejavaju tonske nijanse ljubičaste – ljubičastopurpurni vladarski kostim, košulja u boji lavande, laneni komplet boje ciklame, lavandini mirisi i ljubičasti tulipan neba.

Siva, u hrišćanstvu boja zrelosti i mudrosti sticane godinama, govori o otmenosti i postojanosti istorijskih temelja na kojima počiva inspiracija za ovaj roman.

Neko vreme su sve troje stajali zagledani u čeličnosivu vodu prošaranu belim karnerima penušavih talasa. / Reka je u tom delu bila široka, voda čeličnosiva kao da je prekrivena viteškim oklopom. Pobacani rubini po njoj ličili su na simbol starog plemićkog grba.

Ispred čitaoca i u ovom romanu oživljava svaki detalj. Slučajnosti i pojedinosti napupele od simbolike odražavaju književno bogatstvo priče u priči, putopisa u sećanju, koraka sadašnjosti na stazama istorije.

Kada smo bili prognani, najviše sam patio za tom kruškom. Ona je predstavljala čitav moj svet. Sve što sam poznavao, čemu sam pripadao. Iščupali su me iz korena.

Uz plod kruške Đurađ oživljava jaka sećanja. Od davnina nazivana „darom bogova“, znak dobrog zdravlja i buduće sreće, u hrišćanskoj simbolici poistovećena sa ljubavlju Isusa Hrista prema čovečanstvu, predstavlja uporište na kome on temelji veru u izbavljenje. Kao simbol besmrtnosti u nekim kulturama, drvo kruške i ovde će označiti trag koji ostaje nakon „ovozemaljskog“ života.

Tog zeca sam sanjao prethodne noći. Bio sam presrećan što više nisam sam. Činilo mi se kao da je došao član moga domaćinstva.

Pojava belog zeca, koji Đurđevu porodicu drži na okupu, takođe predstavlja važno znamenje introspektivnog pripovedanja. Od davnina u mnogim kulturama zec je povezivan sa božanstvima ljubavi, porodice, dugovečnosti i sreće, dok se u hrišćanstvu javlja kao simbol novog rađanja života. Beli zec u Đurđevim snovima je vera u izbavljenje i put mira.

Imena su daleko od slučajnih maštovitih izbora. Duboka su, sadržajna i slikovita. Ksenija – ona koja je poštena, iskrena, odana, druželjubiva i gostoljubiva. Vuk, u našem narodu poznat kao snažan, neustrašiv borac i zaštitnik, nikako slučajno onaj koji osvetljava lik Vuka Brankovića i zaštitnički stoji uz Kseniju. Bogdan – Đurđev most ka svemu onome što je u životu vredno i značajno, božji dar. Svetlana, koja će rasvetliti Ksenijin put potrage za istinom u naizgled beznadežnom trenutku. Ivica – u značenju „bog je blagodatan“ – stari novinar, donosi konačnu istinu i odgovore za Ksenijin neumoran duh. Naposletku, sidro slobodne umetnice duboko simbolično spušta se u luci koju predstavlja Agencija za marketing i konsalting „Dar“.

Srećemo pažljivo odabrane jake ličnosti odlučnog koraka. Vođena sopstvenom istraživačkom prirodom, Ljiljana nas upoznaje sa svojim uvek radoznalim, upornim i optimističnim likovima. Povezani različitim zatvorenim krugovima spoljašnje ili unutrašnje tamnice, svesni da „je sve stvar percepcije“, oni iznalaze načine da veruju i „istrajavaju u nastojanju da učine nemoguće“.

Ništa mi nije samo palo u krilo. Pokrenula sam se, birala, donosila odluke, rizikovala, lomila preko kolena… Smogla sam snage da pokucam na vrata i ona su se na moju sreću otvorila.

Lako je posrnuti. Još lakše je ništa ne preduzimati. Najlakše je odustati. Ja sam naučio da se zubima držim za vazduh.

Uz njih učimo da „ljudski život nema cenu“ jer „svako želi da za sobom ostavi neki trag“. Spoznajemo univerzalnu težnju za urezivanjem u koracima istorije. Sagledavamo novo rađanje i sveprisutnu ljubav prema životu.

A kako umreti u proleće? Osećam trnce ispod kože dok puca led na Savi. Sve me svrbi dok se topi sneg. Prsti mi bride od pupoljaka koji će za koju nedelju da olistaju i procvetaju. Gledam kroz prozor po vasceli dan. Ptica sam što nadleće pustopoljine. Oblak sam koji klizi po nebu kao po utabanoj stazi. Pesma sam koju pevuši dečak dok raznosi mleko po kućama u podgrađu. Pluća mi se nadimaju, hoće da popucaju od prkosa. Ja, izgleda ne umem jednostavno ni da umrem. Previše volim ovaj život.

„Đurđevim stopama“ je roman kretanja. Reč je o autentičnom putovanju – istorijskoj, turističkoj, emotivnoj i veoma životnoj turi koja zaokuplja punu pažnju i nadahnjuje sva čula. Motivi, simboli i detalji su obojeni svetlim, optimističnim nagoveštajima, verom, nadom i ljubavlju. Ljiljana Šarac pruža ruku nepravedno zapostavljenim istorijskim ličnostima – u romanu prvencu despotici Irini, a krug zatvara Đurđevim stopama, pružajući im otvoren dlan sadašnjeg trenutka. Izvodi na pozornicu ljudski život kao ono univerzalno borbeno, vredno i nepokolebljivo što uvek stremi da ostavi zarez na kalendaru vremena.

Zaključio sam da tajne imaju svoj put. To su iskre koje moraju ić iz ruke u ruku. One čine lanac povjerenja u koji ćemo utkat sve što smo u životu spoznali. Prije nego što odemo s ovoga svijeta valja nam pronać nekog kome ćemo povjerit ono što smo za svog vijeka saznali, a šutjeli. Krili i tajili…

Otkrivamo roman o ljubavi prema življenju i ljubavi prema priči u njenoj suštini. Tajne postaju tragovi, a Ljiljana nam „Đurđevim stopama“ predstavlja još jednu tajnu svog književnog pera pod okriljem prepoznatljive maksime „Neka se priča širi“.

Autor: Anđela Petronić