Peter Voleben, šumski buntovnik, ponovo jaše! Dugi boravak „Tajnog života drveća“ u samom vrhu top-lista dokaz je da ovaj inženjer šumarstva drži prst na pulsu našeg vremena. Uspeo je da nam slikovito dočara život plemenitog drveća koje jadikuje kada je žedno, brine o bolesnim i slabim rođacima, neguje prijateljstva i poseduje inteligenciju i sposobnost da uči. Takve knjige danas bez sumnje odlično prolaze.

Voleben je pravi ekspert za šumski život i u stanju je da prepozna detalje koji ostaju van domašaja običnog posmatrača. Ovoj vrsti znanja on uspešno pridružuje naučne činjenice i brojne anegdote iz vlastitog života. Rezultat ne izostaje: laici zainteresovani za prirodu kroz zabavno štivo saznaju obilje korisnih informacija.

Zato nimalo ne čudi što je ovaj vredni šumar iz Ajfela odlučio da nam predstavi novu knjigu, „Skriveni život životinja“. Zvuči vam poznato? Naravno, to nam je obećavala i prethodna Volebenova knjiga: uvid u skriveni život drveća. Uspešna formula se ne menja.

Iznemogla mama veverica

U redu, to je sjajna ideja. Samo napred! Uspeh jedne knjige garantuje uspeh druge. Ali ovog puta ćemo pričati o osećanjima životinja. Primera ima na pretek. Majka veverica požrtvovano nosi mladunca na sigurno čim je osetila opasnost; mališa se tako jako drži za njen vrat da majka gubi dah i bespomoćno pada na zemlju. To je prava ljubav. Miševi pokazuju saosećanje kada se drugi miš povredi. Sam prizor povređivanja je dovoljan da izazove empatiju. Ako izgubi mladunca, ožalošćena srna ostaje uz svoje mrtvo lane čak iako je vođa krda.

Velike senice umeju da lažu. Kada neka od ovih ptica pronađe poslasticu koju ne želi da deli sa drugima, ona ispušta krik upozorenja koji druge ptice tera u beg dok ona uživa u miru. Šimpanze, gavranovi i svinje su u stanju da prepoznaju svoj lik u ogledalu.

Previše anegdota, previše osećanja

Zaista zadivljujuće! Ako ste mislili da je čovek superiorno biće, ova knjiga će vas razuveriti. U to nemojte sumnjati. To je bio jedan od zacrtanih ciljeva: autorova želja je da se prema životinjama ophodimo sa pažnjom i poštovanjem. To je razlog postojanja knjige.

U redu. Možemo li je ozbiljno kritikovati? Ne. Dobro, moramo ipak malo, zato smo tu. Autor bi trebalo da zna da kod hiljaditog ponavljanja reči „naime“, čitalac prestaje da broji. Stalno ponavljanje citata iz jednog istog članka ne predstavlja nužno naučni dokaz. Tristotinak (ili bar tako deluje) pominjanja koker španijela, ljubimca porodice Voleben, zaista nije neophodno. Previše je anegdota, previše osećanja.

Ali ako ste spremni da oprostite sitne mane i uživate u savršenom koktelu ljubavi prema prirodi, čežnje za boljim svetom i neiskvarenog idealizma, ovo je knjiga za vas.

Autor: Kim Kinderman
Izvor: deutschlandfunkkultur.de
Prevod: Jelena Tanasković