Kome još nije poznata sledeća situacija: sedimo s kolegama u kancelariji, raspoloženje je opušteno, svi se glupiraju. A onda neko napravi  šalu na račun kolege koji sedi kraj nas, svi se nasmeju ‒ ali taj kolega se ne smeje zajedno s ostalima. Kad vide njegovo ljutito lice, među ostalima zavlada neprijatno ćutanje, a od dotadašnje opuštene atmosfere nema ni traga. Šta se desilo?

Ovakvim pitanjima i mnogim drugim konfliktnim situacijama bavi se Frideman Šulc fon Tun u svojoj knjizi „Kako razgovaramo“. Njegovo delo, koje je u međuvremenu postalo klasično, utvrđuje, kao osnovu naše komunikacije, model pomoću koga se može efikasno pristupiti svakodnevnim sporovima, kao i principijelnim diskusijama, a pomaže i da se sopstvene misli bolje saopšte i da bolje razumemo sagovornika.

Uz sve ono što svakodnevno šaljemo i primamo ide, međutim, još nešto: osim reči, tu su i neverbalne poruke. Onaj ko u podzemnoj železnici na glavi ima slušalice i sluša muziku emituje, možda, poruku da trenutno baš i nije zainteresovan za spoljni svet. Neprestani kontakt očima sa zgodnim sagovornikom (ili sagovornicom), s druge strane, bez ijedne izgovorene reči saopštava sasvim suprotno. Pored toga, svako od nas je nekad već čuo osobu koja u javnosti veoma glasno razgovara telefonom ‒ nedvosmisleni znak da ta osoba nema šta da krije.

Glavna poruka ove knjige glasi:  prilikom slanja i primanja poruka ‒ što je nešto što svi svakodnevno radimo ‒ određenu ulogu igraju četiri ravni: ravan konkretnog sadržaja, ravan otkrivanja sebe, ravan odnosa i ravan zahteve. Ako te četiri ravni sebi osvestimo, u njima otvoreno komuniciramo i slušamo ih kod svog sagovornika, sukobe ćemo lakše rešavati, ili do njih uopšte neće doći.

Izvor: blueprints.de
Prevod: Dušica Milojković