O knjizi "Godine na 6"
Folirajte se, pročitali ste!
Vladimir Janković Džet: Godine na 6, Laguna, Beograd
Volim da čitam sećanja poznatih rokera. Naravno, pre svega način na koji slavni rokeri sroče celu stvar. Čitajući Džetova sećanja na šezdesete pod naslovom Godine na 6, podvlačio sam neke rečenice, doživljavajući ih kao tipično rokerske. “Kao što rekoh, pojeo sam sopstvenu džigericu kada sam ih video prvi put.” E u takvim pasusima uživam kao da slušam Džegera. Učinilo mi se u jednom trenutku da rečenice najpoznatijih rokera najčešće počinju rečcom ma. “Ma, drmamo, brate pa im utrobu pomeramo!”, “Ma, važi, samo ti piči!”, ili “Ma, k’o na filmu, majke mi!”. Naravno da su uvek tu i oni koji ne razumeju čitavu stvar: “E, deco, nekada su se pevale narodne, pa onda one partizanske, a vidi ovo “didi didi”, šta vam to znači?” Međutim, preskočili smo početak ovih nepretencioznih i zanimljivih sećanja. Hteli su, dakle, da se zovu Apostoli. Ali tetka Saša Božović, narodni heroj iz Drugog svetskog rata i autor čuvene knjige “Tebi, moja Dolores” nije to dozvolila, smatrala je kako nije baš umesno da njena deca imaju bend s tim imenom. Tu je počeo zaplet. I kada je neko čuvenom rokeru Vladimiru Jankoviću rekao: “Sviraš bre k’o Džet Haris iz Šedousa!” Tako je počela burna i zanimljiva priča o Crnim biserima i Džetu. Priča o tome kako se rađao rokenrol. Na prvo čitanje izgleda sasvim jednostavno. “U čemu je u stvari štos kod sviranja basa”, pita Džet. “Ma sve ti je u trozvuku. Uhvati srednjim prostom osnovni ton, a ostali prsti ti automatski sviraju skalu, dursku ili molsku, šta ti već treba.” Ma, mi koji smo rođeni krajem godina koje su počinjale na 7 sve smo to probali, ali nam baš nije uspelo. Noseći Džetovu knjigu kroz grad foliram da sam nekada bio roker. Na prvoj strani imam čak i posvetu: Mići od Džeta. Džetov potpis mi liči na tablaturu. U mojim skromnim rokerskim sećanjima mogao bih samo da opišem kako nismo imali para za bubnjeve. Zbog toga smo pred prodavnicom sakupili kartonske kutije i preko njih zategli rendgenske snimke. Ni ne zvuči loše! (“Jao, majko, kakav galimatijas kakofonične disharmonije!”) Snimke smo inače pozajmili od tetke, jer se ona najviše puta snimala. Pre nego što sam počeli da udaramo po njenim snimljenim kostima, raširili smo rendgenske snimke po podu, pokušavajući da je sklopimo, (faktički: da sklopimo tetku), da napravimo njen anatomski presek. Ali dok smo rešili probleme sa instrumentima, već smo bili matori. Moglo nam se dogoditi upravo ono što je Vlada Janković Džet opisao u Godinama na 6. “U svojoj 21. godini prvi put sam osetio da starim kada mi je jedna dobro građena cura rekla: Biseri, pa vi ste već matori, vi svrate oduvek! Od pamtiveka!” Zato sam zaista uživao u Džetovim rokerskim sećanjima, pokušavajući da u isto vreme zaboravim moju neostavernu muzičku karijeru. Toliko sam se udubio u čitanje da sam skočio sa stolice kada sam bio na 82. strani, misleći da mi se Džet čak lično obraća. “Šta kažeš, Mićo, sranje? A publika poludela?”
Mića Vujičić
Vladimir Janković Džet: Godine na 6, Laguna, Beograd
Volim da čitam sećanja poznatih rokera. Naravno, pre svega način na koji slavni rokeri sroče celu stvar. Čitajući Džetova sećanja na šezdesete pod naslovom Godine na 6, podvlačio sam neke rečenice, doživljavajući ih kao tipično rokerske. “Kao što rekoh, pojeo sam sopstvenu džigericu kada sam ih video prvi put.” E u takvim pasusima uživam kao da slušam Džegera. Učinilo mi se u jednom trenutku da rečenice najpoznatijih rokera najčešće počinju rečcom ma. “Ma, drmamo, brate pa im utrobu pomeramo!”, “Ma, važi, samo ti piči!”, ili “Ma, k’o na filmu, majke mi!”. Naravno da su uvek tu i oni koji ne razumeju čitavu stvar: “E, deco, nekada su se pevale narodne, pa onda one partizanske, a vidi ovo “didi didi”, šta vam to znači?” Međutim, preskočili smo početak ovih nepretencioznih i zanimljivih sećanja. Hteli su, dakle, da se zovu Apostoli. Ali tetka Saša Božović, narodni heroj iz Drugog svetskog rata i autor čuvene knjige “Tebi, moja Dolores” nije to dozvolila, smatrala je kako nije baš umesno da njena deca imaju bend s tim imenom. Tu je počeo zaplet. I kada je neko čuvenom rokeru Vladimiru Jankoviću rekao: “Sviraš bre k’o Džet Haris iz Šedousa!” Tako je počela burna i zanimljiva priča o Crnim biserima i Džetu. Priča o tome kako se rađao rokenrol. Na prvo čitanje izgleda sasvim jednostavno. “U čemu je u stvari štos kod sviranja basa”, pita Džet. “Ma sve ti je u trozvuku. Uhvati srednjim prostom osnovni ton, a ostali prsti ti automatski sviraju skalu, dursku ili molsku, šta ti već treba.” Ma, mi koji smo rođeni krajem godina koje su počinjale na 7 sve smo to probali, ali nam baš nije uspelo. Noseći Džetovu knjigu kroz grad foliram da sam nekada bio roker. Na prvoj strani imam čak i posvetu: Mići od Džeta. Džetov potpis mi liči na tablaturu. U mojim skromnim rokerskim sećanjima mogao bih samo da opišem kako nismo imali para za bubnjeve. Zbog toga smo pred prodavnicom sakupili kartonske kutije i preko njih zategli rendgenske snimke. Ni ne zvuči loše! (“Jao, majko, kakav galimatijas kakofonične disharmonije!”) Snimke smo inače pozajmili od tetke, jer se ona najviše puta snimala. Pre nego što sam počeli da udaramo po njenim snimljenim kostima, raširili smo rendgenske snimke po podu, pokušavajući da je sklopimo, (faktički: da sklopimo tetku), da napravimo njen anatomski presek. Ali dok smo rešili probleme sa instrumentima, već smo bili matori. Moglo nam se dogoditi upravo ono što je Vlada Janković Džet opisao u Godinama na 6. “U svojoj 21. godini prvi put sam osetio da starim kada mi je jedna dobro građena cura rekla: Biseri, pa vi ste već matori, vi svrate oduvek! Od pamtiveka!” Zato sam zaista uživao u Džetovim rokerskim sećanjima, pokušavajući da u isto vreme zaboravim moju neostavernu muzičku karijeru. Toliko sam se udubio u čitanje da sam skočio sa stolice kada sam bio na 82. strani, misleći da mi se Džet čak lično obraća. “Šta kažeš, Mićo, sranje? A publika poludela?”
Mića Vujičić
Autor: Vladimir Janković Džet
