U prepunoj Bukmarker kafeteriji knjižare Delfi SKC, 12. marta, na dan ubistva premijera Zorana Đinđića, održana je promocija nove knjige Svetislava Basare „Đinđić: memoari s onu stranu groba“.

Pored autora, govorili su Veljko Lalić, glavni i odgovorni urednik Nedeljnika, Ivan Milenković, književni kritičar i filozof, i Fahrudin Kladničanin, politikolog.

U publici su sedeli brojni akteri političkog i društvenog života s početka 21. veka: Žarko Korać, Nenad Prokić, Sead Spahović, Mijat Lakićević, Zoran Vuletić i drugi.

Duhovita je koliko i gorka vizija današnje Srbije koju s one strane groba gleda sâm bivši premijer: poput nadvojvode Franca Ferdinanda u romanu „Anđeo atentata“, on iznosi svoju, i sasvim svojstvenu, anatomiju uzroka, predistorije i posledica strašnog čina koji mu je došao glave i, povrh svega, njegovih istorijski utemeljenih inspiratora.

Ideja ove knjige, kako je rekao Basara, jeste da se naoko istraže okolnosti ubistva i kako Zoran Đinđić vidi svoje ubistvo, „ali ova knjiga treba da pokaže kakvo je ovo društvo, trulo, korumpirano u svim segmentima u prvoj, drugoj, trećoj, petoj Srbiji, u krugu dvojke, u selima. Čitavo ovo zamešateljstvo, zavera za ubistvo Zorana Đinđića proizašla je iz nespremnosti ovog društva da izađe iz poludivljaštva.“

Osvrnuvši se na dan kada je ubijen Đinđić, Lalić, u to vreme mlad novinar, istakao je da smo sa Zoranom Đinđićem „imali samo te tri godine modernizma, i tog dana kada je ubijen, to moderno društvo za koje se on zalago prestalo je da postoji. On je znao da će izgubiti na sledećim izborima i razmatrao je ponudu da ide na Harvard kao profesor. Meni nedostaje taj filozof i politikolog Đinđić, jer je tek tu imao svašta da pokaže. I uvek sam se pitao kako bi izgledao taj intervju sa Đinđićem, šta bi danas on rekao. Čitajući ovu knjigu, kao da sam čitao intervju sa Đinđićem koji sam zamišljao“.

Milenković smatra da čitalac u ovom romanu nalazi Basaru iz romana „Kontraendorfin“ i „Rekapitulacija“: „Potpuno sam siguran da niko ne piše kao Basara. Basaru stvarnost ne obavezuje, nijednog velikog pisca stvarnost ne obavezuje. Iskra književnosti ne leži u samoj stvarnosti. Ono što mene najviše fascinira kod Basare jeste da niko nikada nije pisao ovako kako on piše. Istina nije u odnosu književnosti sa samom stvarnošću, književnost nije sudska istina koja se utvrđuje. Stvarnost ne bi imala nikakvog značenja da nema jezika, stvarnost bez jezika ne bi značila ništa. Niko nije bolje dekonstruisao jezik od Basare, a u kojoj meri je ta dekonstrukcija temeljita vidimo upravo kroz rešetku Basarinog jezika, vidimo sebe same u stvarnosti kakvi smo, nikakvi, kukavice, da imamo mnogo toga da naučimo, ali se ne usuđujemo da učimo i vidimo zašto smo došli dovde gde smo sada.“

Za Kladničanina je knjiga „Đinđić: memoari s onu stranu groba“ politički triler i pitanje stvarnosti u kojoj se Srbija „nalazi i to je Basara maestralno izveo. U knjizi nam nudi lepezu likova, događaja, narativa u basarijanskom stilu, pripoveda kroz humor koji je toliko težak i opor da se smeješ, ali te u stvari Basara šamara. Neverovatno je kakav horizont nam otvara pisac, takav da možemo da razumemo zašto se danas nalazimo u ovoj situaciji. I kad sve to uzmemo u obzir, ova država i ovo društvo nisu zasluživali Đinđića.“

„Ja sam Đinđića shvatio tek nekoliko godina posle njegove smrti“, rekao je Basara. Tek kad sam sistematski pročitao njegove sabrane tekstove. On je video nedovršenosti države, video je naše mentalitetske probleme, video gde leži problem i želeo je da nekako potakne ljude da se izbave iz čemera. Njegov posao, što je rekao Maks Veber, bio je raščaravanje Srbije, skidanje magle, oslobođenje ljudskog potencijala. Ali on je bio pravi tragični lik, ličnost koja se bori a nema nikakve šanse protiv sudbine, bogovi se poigravaju njim, s tim što su u toj ulozi ovde ološ, dileri droge i lopože, i to dodatno povećava tragediju.“

Veljko Lalić smatra da Đinđić nije bio pragmatičan čovek nego je bio zanesenjak koji želi da menja nešto: „Mi nismo shvatili njegovu akademsku čestitost. Možda jedino nije hteo da prizna koliko ne kontroliše vlast u Srbiji, i to je bio najveći problem. Ovaj roman vraća Đinđića na jedan živ način.“

Basara je otkrio da je ovom knjigom imao namere iz „niskih pobuda“: „To je poruka političkim pozadincima atentata koji se šetkaju. Jeste izvukli guzice ali uhvatio sam vas spuštenih gaća, nije zaboravljeno. Ima i nekih političkih aspekata, ali očekivanja da će knjiga pokrenuti neke polemike, da će izazvati cunami, promeniti mišljenje i logiku, to neće sigurno.“

Kladničanin smatra da Basara totalno „dekonstruiše mitove na kojima počiva društvo u Srbiji, mit o Rusiji, mit o nebeskoj Srbiji, velikoj Srbiji. Ovo je crna knjiga, ovo je knjiga o nama, o Srbiji, o našem društvu“.

Na pitanje ko danas stoji iza političkih ideja Zorana Đinđića i ko bi mogao da ga zameni, Basara je zaključio: „Nema više takvih ideja, nema više takvih ljudi sa tolikom energijom, nikome više ne pada na pamet da krene političkim putem kojim je krenuo Đinđić. I postoji razlog. Zato što je na dva metka kojim je ubijen bila poruka: Ko god bude hteo ovo što je radio Zoran Đinđić, ovako će završiti – i poruka je odlično primljena.“