„Novi putevi svile“ Pitera Frankopana: Majstorski prikaz novog svetskog poretka
Piter Frankopan je postao poznat u svetu nakon odličnog prijema knjige o istoriji puteva svile iz 2015. godine – i to s pravom. Specijalista za Vizantiju je sada profesor svetske istorije na Univerzitetu u Oksfordu.
„Novi putevi svile“ nastavljaju tamo gde su prethodni stali, što znači da je ova knjiga više dnevnički rezime svetskih dešavanja u prethodne tri godine. Među brojnim neverovatnim činjenicama i statistikama koje govore o tektonskim promenama svetskog poretka, jedna se posebno izdvaja.
BDP Kine bio je 2001. godine iznosio 39 procenata BDP-a SAD. Do 2016. bio je 114 procenata i konstantno raste. „Azijski vek“ nastavlja svoj uspon.
Ako postoji neka narativna kičma ove veoma diskursivne knjige slobodnog toka, to je sigurno mnogo hvaljena inicijativa Kine, Pojas i put. Iako je Peking možda nju napravio amorfnom, tajanstvenom i prenaduvanom, ona u svakom slučaju evoulira u multimilijardersku mrežu infrastrukturnih investicija u putevima, prugama, lukama i aerodromima kroz razne vrste zajmova malim zemljama.
Kina to opisuje kao „vin-vin“ situaciju. Drugi je vide kao dužničko ropstvo nezavisnih država, koje ih pretvara u kineske klijente. U svakom slučaju, nadmašuje sve što dolazi iz zapadnog sveta – i to Frankopan poručuje.
Nepobitna je činjenica, ma koliko nezamisliva iz zapadne perspektive, bilo da ste zemlja u Africi, Južnoj Americi, Karibima ili centralnoj Aziji, ono što Kina nudi je bolje od onog što nude SAD.
Dok je Pakistan bio na ivici bankrota, a Amerika upozoravala MMF da ne pomaže naciji kojom upravlja korumpirana politička elita, Kina je uskočila i ponudila 2 milijarde dolara kredita. Pored očiglednog rizika dužničke zavisnosti i zloslutnih posledica bankrota, koje lako mogu da se dese, šta tu nema da se voli?
Podjednako nezamislivo za Zapad je ono što je do skora izgledalo kao nezaustavljivi marš liberalne demokratije, a u stvari je himera u porastu. Azijski ekonomski oporavak koji predvodi Kina ne vodi previše računa o ljudskim pravima i političkoj raznovrsnosti. „Novi svet izranja u Aziji i nije slobodan“, primećuje Frankopan.
Dok se Peking uporno udvara svetu, izolovana Amerika u međuvremenu gubi prijatelje, izlazi iz sporazuma i povlači se u unilateralizam. Gde je strateška vizija Zapada? „Trampovu doktrinu“, Frankopan primećuje, opisao je u tri reči službenik Bele kuće: „Mi smo Amerika, kučko“. Bilo bi zabavno da posledice nisu toliko štetne.
U stvari, dok autor ubedljivo demonstrira da američka politika šteti svojim interesima, a pomaže rivalima poput Kine, Rusije i Irana, koji se međusobno približavaju, bilateralni odnosi između Moskve i Pekinga, noćna mora za Vašington, nikada nisu bili bolji.
Američka fiksacija na promenu režima u Iranu, u međuvremenu deluje kao skupi ćorsokak. Vašington je sproveo i kontraproduktivnu politiku sankcija prema Iranu i onima koji sa njim trguju, koja udaljava saveznike poput Turske i Indije koji se oslanjaju na iransko snadbevanje energijom.
To takođe šteti interesima kompanija poput Boing i Erbas, koje su 2016. potpisale sporazum sa Iranom, vredan 39 milijardi dolara. Odgovor Evropske unije, poput čivave protiv pit bula, bio je pokušaj zabrane evropskim kompanijama da se povinuju ovim sankcijama.
Frankopan prepoznaje bolan nadrealizam situacije u kojoj evropske kompanije moraju da biraju između američkih sankcija ili kazni Evropske unije. „Teško je zamisliti prikladniji primer kako je Zapad izgubio svoj put“, piše Frankopan. Skoro da možete da čujete prigušeno smeh koji dopire iz Pekinga.
Izvor: standard.co.uk
Prevod: Dragan Matković
„Novi putevi svile“ nastavljaju tamo gde su prethodni stali, što znači da je ova knjiga više dnevnički rezime svetskih dešavanja u prethodne tri godine. Među brojnim neverovatnim činjenicama i statistikama koje govore o tektonskim promenama svetskog poretka, jedna se posebno izdvaja.
BDP Kine bio je 2001. godine iznosio 39 procenata BDP-a SAD. Do 2016. bio je 114 procenata i konstantno raste. „Azijski vek“ nastavlja svoj uspon.
Ako postoji neka narativna kičma ove veoma diskursivne knjige slobodnog toka, to je sigurno mnogo hvaljena inicijativa Kine, Pojas i put. Iako je Peking možda nju napravio amorfnom, tajanstvenom i prenaduvanom, ona u svakom slučaju evoulira u multimilijardersku mrežu infrastrukturnih investicija u putevima, prugama, lukama i aerodromima kroz razne vrste zajmova malim zemljama.
Kina to opisuje kao „vin-vin“ situaciju. Drugi je vide kao dužničko ropstvo nezavisnih država, koje ih pretvara u kineske klijente. U svakom slučaju, nadmašuje sve što dolazi iz zapadnog sveta – i to Frankopan poručuje.
Nepobitna je činjenica, ma koliko nezamisliva iz zapadne perspektive, bilo da ste zemlja u Africi, Južnoj Americi, Karibima ili centralnoj Aziji, ono što Kina nudi je bolje od onog što nude SAD.
Dok je Pakistan bio na ivici bankrota, a Amerika upozoravala MMF da ne pomaže naciji kojom upravlja korumpirana politička elita, Kina je uskočila i ponudila 2 milijarde dolara kredita. Pored očiglednog rizika dužničke zavisnosti i zloslutnih posledica bankrota, koje lako mogu da se dese, šta tu nema da se voli?
Podjednako nezamislivo za Zapad je ono što je do skora izgledalo kao nezaustavljivi marš liberalne demokratije, a u stvari je himera u porastu. Azijski ekonomski oporavak koji predvodi Kina ne vodi previše računa o ljudskim pravima i političkoj raznovrsnosti. „Novi svet izranja u Aziji i nije slobodan“, primećuje Frankopan.
Dok se Peking uporno udvara svetu, izolovana Amerika u međuvremenu gubi prijatelje, izlazi iz sporazuma i povlači se u unilateralizam. Gde je strateška vizija Zapada? „Trampovu doktrinu“, Frankopan primećuje, opisao je u tri reči službenik Bele kuće: „Mi smo Amerika, kučko“. Bilo bi zabavno da posledice nisu toliko štetne.
U stvari, dok autor ubedljivo demonstrira da američka politika šteti svojim interesima, a pomaže rivalima poput Kine, Rusije i Irana, koji se međusobno približavaju, bilateralni odnosi između Moskve i Pekinga, noćna mora za Vašington, nikada nisu bili bolji.
Američka fiksacija na promenu režima u Iranu, u međuvremenu deluje kao skupi ćorsokak. Vašington je sproveo i kontraproduktivnu politiku sankcija prema Iranu i onima koji sa njim trguju, koja udaljava saveznike poput Turske i Indije koji se oslanjaju na iransko snadbevanje energijom.
To takođe šteti interesima kompanija poput Boing i Erbas, koje su 2016. potpisale sporazum sa Iranom, vredan 39 milijardi dolara. Odgovor Evropske unije, poput čivave protiv pit bula, bio je pokušaj zabrane evropskim kompanijama da se povinuju ovim sankcijama.
Frankopan prepoznaje bolan nadrealizam situacije u kojoj evropske kompanije moraju da biraju između američkih sankcija ili kazni Evropske unije. „Teško je zamisliti prikladniji primer kako je Zapad izgubio svoj put“, piše Frankopan. Skoro da možete da čujete prigušeno smeh koji dopire iz Pekinga.
Izvor: standard.co.uk
Prevod: Dragan Matković
