Džejn Ostin

Engleska književnica Džejn Ostin (1775 – 1817) bila je mlađa ćerka i sedmo dete potomstva koje je brojalo šest dečaka i dve devojčice. Majka Kasandra Li poticala je iz bogate i obrazovane porodice, koja imala aristokratska srodstva. Oba roditelja su se dičila veoma dobrim obrazovanjem, pa su sklonost ka učenju preneli i na decu, zajedno sa ljubavlju prema poeziji i umetnosti. Kuća Ostinovih bila je podsticajno okruženje za rano pokazani spisateljski talenat mlade Džejn, a porodične i prijateljske veze sa posedničkom vlastelom i klerom vodile su je do obližnjih gradića, do Bata, tadašnje mondenske banje, i do Londona – što je okruženje u koje su upisani junakinje i junaci njenih romana. Sestre Ostin su se nekoliko godina formalno obrazovale u Opatijskoj školi u Redingu, da bi se konačno potkraj 1786. vratile kući, gde su ih neformalno podučavali roditelji i starija braća, a ponajviše su učile same. Džejn je cenila potkovan um, ali nije mnogo držala do formalnog obrazovanja: u njenim romanima se jasno stavlja do znanja da ni najbolje škole od osobe tupe ili nezainteresovane neće napraviti učenog čoveka (niti ženu). Od desete-jedanaeste godine Džejn piše maštovita i duhovita dela, mahom parodije, kojima zabavlja porodicu. Ti mladalački radovi – docnije objavljeni kao Juvenilije – imitiraju prave knjige, a uredno su prepisani u sveske i opremljeni posvetama. Već u to vreme nastaju skice tri romana koja bi trebalo da budu više od porodične zabave – jedan od njih, nedovršeni Ketrin ili Senica, prerašće u Nortengersku opatiju. Nakon očeve smrti koja je sestre Ostin ostavila u nezavidnoj finansijskoj situaciji, Džejn počinje život prave profesionalne spisateljice i prijanja na prekrajanje, prepravljanje, dopisivanje i preoblikovanje već započetih rukopisa – Razuma i osećajnosti, Prvih utisaka, koji će postati Gordost i predrasuda, te Suzane i Nortengerske opatije, koji su praktično već bili završeni i ranije. Dok stare rukopise priprema za izdavanje, novi romani, već začeti u spisateljskoj imaginaciji, polako sazrevaju: Mejnsfild park, Ema i Pod tuđim uticajem. Poslednji roman – Senditon – u kojem se bavi projektom banjskog lečilišta i prilično brutalno podsmeva hipohondriji, ostao je nedopisan usled bolesti, tokom koje je trpela veliku patnju. Smrt ju je zatekla u Vinčesteru u julu 1817. godine, gde je poslata na lečenje, pa je sahranjena u tamošnjoj katedrali.