Nil Gejmen je živi leksikon mitova – novih i tradicionalnih – i piše sa neverovatnom lakoćom, bilo da hvali naučnu fantastiku Daglasa Adamsa, piše zajedno sa Terijem Pračetom, ili dočarava odvratno smešnu konvenciju serijskih ubica u zabačenom američkom gradiću. Kad pročitate sve to, poželite da nastavite s njegovim slikovnicama za decu... Čak i kad bismo rekli da je eklektičan, taj pridev ne bi mogao u potpunosti da obuhvati sve što Gejmen piše i radi. Praktično je nemoguće pročitati deset reči koje on napiše a da ne poželite da vam istog trenutka prepriča ostatak priče.

Ipak, pomalo je neobično što na početku njegove nove knjige kaže: „…Ako bih morao da se opredelim za omiljene mitove, to bi verovatno bili nordijski.“ Gejmen sigurno voli i grčku mitologiju, zar ne? Sve te predivne priče u „Sendmen“ stripovima, u kojima se igrao sa grčkom mitologijom na uvrnutoj ravni između apstrakcije i personifikacije Sna, Smrti, Požude, Vremena... Gejmenov „Sendmen“ obitava u tako mračnom i bujnom svetu, da će priče o njemu pohoditi čitaoce dugo nakon što strip odlože na policu.

Ali sada se ispostavlja da najviše voli Odina. U objašnjenju, Gejmen kaže: „Prvi put sam se susreo sa Asgardom i njegovim stanovnicima kao mali dečak, ne stariji od sedam godina, dok sam čitao o pustolovinama Moćnog Tora, kako ga je predstavio strip-crtač Džek Kirbi.“ Ovu kolekciju nordijskih mitova će čitati publika koja je verovatno već bolje upoznata sa nordijskim bogovima (zahvaljujući Marvelovom filmskom univerzumu) nego što je Gejmen bio kada je bio dečak.

A nordijska mitologija svakako zaslužuje da bude ponovo ispričana. Kao što Gejmen kaže: „Dao sam sve od sebe da prepričam ove mitove i priče najtačnije i najzanimljivije što umem.“ Knjiga počinje poglavljem pod naslovom „Lica“, i tu upoznajemo Odina, Tora i Lokija. A kako je Gejmen pripovedač koji veruje da su svi likovi podjednako bitni, zato je posvetio prostor i Ratatosku – malicioznoj, brbljivoj veverici koja živi u Igdrasilu „silnom jasenu, najsavršenijem i najdivnijem od sveg drveća“, i prenosi poruke između zmaja koji živi u dnu drveta i orla koji živi među njegovim granama.

Zlobna veverica odlično ilustruje koliko nam je nordijska mitologija strana. Bar većini. Grčka mitologija je toliko postala deo naše svakodnevnice u svim sferama društva, od neoklasicizma do psihoterapije, da je retko ikada i registrujemo kada pominjemo, recimo, Edipov kompleks, Ahilovu tetivu, ili narcisoidni kompleks. Iako je Tolkin preuzeo elfove i patuljke iz nordijske mitologije da naseli Srednju zemlju, oni nisu prodrli u našu kulturu kao grčka mitologija.

Možda zato što je nordijska mitologija teža za čitanje. Metafore su kompleksnije. Na primer, Gejmen priča priču o Torovoj poseti zemlji džinova. Stavljen je pred tri iskušenja snage, ali svaki put doživi neuspeh. Pokušava da se rve sa staricom Eli, za koju se ispostavlja da nije obična starica, već starost. Dobro, ta metafora je lagana. Svi smo mi kandidati za starost i iznemoglost ukoliko smo srećni da živimo dovoljno dugo. Ali Tor ne uspeva da podigne mačku, za koju se ispostavlja da nije mačka niti je ljudska slabost, već džinovska zmija. Baš kada pomislimo da smo nešto shvatili, pojavljuje se zmija da u potpunosti sve zbuni. Možda je Frojd ipak bio u pravu.

Junaci Valhale su dozivali Nila Gejmena da ispriča njihove priče novoj publici. Nadajmo se da će ova kolekcija biti samo početak.

Izvor: theguardian.com