Negde u prašumama zapadne Floride na obzorju Novog sveta koji početkom dvadesetog veka tek naseljavaju misionari i osobenjaci vođeni snovima da žive po svojim pravilima, odrasta jedna mlada neobuzdana žena. Živi u simbiozi sa prirodom, kupa se bez straha gola u moćnim rekama i potocima duboke raskošne džungle. Ona ne zna ništa o spoljašnjem svetu, sem da je doziva. Vetar joj šapuće još nepoznate jezike koji čekaju da budu otkriveni, nerazgovetne reči nepoznate ljubavi čije značenje naslućuje samo snagom urođenog instinkta. Taj isti zov će je poneti da krene za odlučnim snažnim muškarcem koji joj obećava da će u centru prašume osnovati samo crnački grad. U njemu prepoznaje snagu volje vođe i britkost uma rođenog političara. Isti glasovi poneće je kao mladu udovicu da pođe za raspusnim mladićem koji joj je obećao strast i ljubav naspram godina discipline, rutine i posvećenosti muževljevim ciljevima. Džejni je slušala muškarce koji su davali reči neartikulisanim nadama koje je čula u sebi. Davno, kada još nije mogla sama da stvori svoju budućnost, gledala je posrnule, namučene žene oko sebe i obećala da će njena sudbina biti drugačija.

Njenu majku je silovao seoski učitelj, a ona se odala piću i pobegla. Džejni je odrastala sa bakom koju je zvala „dado“ jer je radila kao dadilja belačkoj porodici. Odrastala je sa belačkom decom, igrala se sa njima, a nije pravila razliku između sebe i njih. Za njih ona je bila slatko kudravo crnče sa kojim su se igrala, ali nikad je nisu smatrali sestrom. Do šeste godine nije ni znala da je drugačija dok nije došao fotograf da snimi porodičnu fotografiju, a ona prirodno pošla za drugom decom i sela da pozira za portret. Kasnije na crnobeloj fotografiji u kontrastnim senkama nije prepoznala sebe, misleći da je i ona bela. Posle su je deca u crnačkoj školi odbacivala jer je odrasla sa belcima. Nije bila ni dovoljno crna ni dovoljno bela. A još žena. Zauvek će pamtiti rečenicu koju je njena baka uvek ponavljala: žena crnkinja je mula ovog sveta.

Baka ju je učila da su one kao stabla bez korena, da ih je ropstvo istrglo iz prirodnog okruženja, a nasilje nad njenom majkom iz njene zajednice. Ona je plod nasilja nad rasom i nad ženom. Ja sam robinja i nije na meni da sanjam kako žena treba da živi. Ti naročito, zbog onoga što je učinjeno tvojoj majci. Ali ništa te ne sprečava da sanjaš.

Tako nezaštićenu i neukorenjenu, baka ju je sa sedamnaest godina udala za mnogo starijeg muškarca. Imao je šezdeset jutara zemlje i skoro toliko godina, i stalno ju je terao da radi. U krevetu pored njega osećala se kao pored skeleta u grobu. I iako joj je u početku pričao u rimama, brzo je naučila da brak nema nikakve veze sa ljubavlju.

A onda je počela da gleda niz put, ne znajući za čim čezne ili šta iščekuje, samo da gleda i da se nada da će joj put nešto doneti. Doneo joj je jednog dobro obučenog zgodnog crnca koji je obećavao ceo svet. On je taj koji joj je obećao novo naselje Istonvil usred džungle, koji su osnovali samo crnci. Radio je među belcima, što ga je kao i nju činilo crncem sa belačkim manirima. Izdvajali su se od drugih crnaca nečim neodređenim što ih je činilo „boljim“. Kad je napuštala svog prvog muža, zamerio joj je verovatno isto što i cela zajednica: što je odrastala u zadnjem dvorištu belaca.

Sa njim će osnovati novo naselje Istonvil od tek pet drvenih kuća koje će sa godinama narasti u pravu malu varoš. Pa ipak, drugi crnci iz sela su i Džoa Starksa videli kao još jednog silnika koji im, iako crnja kao i oni, naređuje kao belac. Ovde bela koža nije fizički pojam, već apstraktna kumulativna kategorija koja je metonimija za svojeglavost i tiraniju. Čak i njihova kuća, distinktivno mlečnobela, bila je kao tadašnje belačke kuće u velikim gradovima i nadnosila se nad ostatkom sela. On kontroliše celo selo, a kontroliše i nju. Tera je da uvije svoju raspusnu divlju kosu koja je simbol njene seksualnosti u maramu, kao baba a ne mlada devojka. Jedini put kad mu se suprotstavila podsetio ju je da ju je uzeo kao seljančicu iz blatnjavog dvorišta njenog prvog muža, starca-skeleta.

Posle njegove smrti mlada udovica će ponovo početi da gleda niz put i priziva neartikulisane zvuke vetra koji obećava. Ovog puta put će joj doneti dvanaest godina mlađeg senzualnog muškarca kog su zvali Šoljica Čaja.

On je kockar i veseljak, obećava joj novi raspusni svet. Zajedno odlaze u Glejds, i tamo među ljudima sa Bahama i Semiokle Indijancijama učestvuju u kolektivnim plesovima usred džungle, žive razuzdanim egzotičnim životom kao da nikad nije bila udovica i bore se sa uraganima. Kada ih Indijanci upozore na uragane, Šoljica Čaja sa svojevrsnom belačkom arogancijom im odgovara – da oni išta znaju o ovoj zemlji, oni bi njome i dalje vladali. Uragan ga je koštao života.

Kasnije, kada završava na sudu jer je u samoodbrani ubila svog muža koji je napada u nastupu psećeg besnila, na Džejnijinoj strani biće belačke žene, a ne njeni zemljaci iste boje kože. Protiv nje su i besni beli i crni muškarci. Rodna segregacija je dublja i zaoštrenija i od rasne.

U nečemu je Zora Nil Harston poput svoje junakinje. Pisala je u vreme kada je pisanje bilo isključivo muško zanimanje nezamislivo za jednu ženu, kamoli crnkinju. Kao izvorni, organski pripovedač prenela je priču koja nema pandana ni premca. Zabranjivana, kontroverzna ali i dalje izvorna, gotovo folklorna priča pretočena u roman „Njihove oči su gledale u boga“ biće prvi put prevedena na srpski jezik u izdanju Lagune.

Autorka teksta: Nevena Milojević