Mnogi su u detinjstvu imali prilike da se susretnu sa raznoraznim enciklopedijama koje su bile prilagođene mlađim čitaocima kako bi im adekvatno približile naučno polje gravitacije, relativiteta, evolucije, kvantne mehanike, teorije velikog praska, pa i teorije vanzemaljskog života, koja je u poslednje vreme počela da opseda naučnike onako kako je ranije opsedala umetnike.

Naravno da nije slučajno što su se mnoge naučne teorije, a ne samo pretpostavke o vanzemaljskom životu, sa polja umetnosti preselile na polje nauke, jer nije mali broj primera da je nauka dokazala ono što je umetnost naslućivala, odnosno da je umetnost mnogo ranije najavila ono za šta je nauci bilo potrebno mnogo više vremena.

I teško je reći ko je tu bio u pravu i kome pripada prvenstvo otkrića: da li umetniku koji je sve unapred naslutio zahvaljujući instinktu i kreativnosti – ili naučniku koji je strpljivo prikupljao činjenice i dokaze ne bi li od pretpostavke načinio teoremu i definiciju.

Možda, na kraju krajeva, nije slučajna ni relativnost ovog odnosa ako znamo da je niko drugi do Albert Ajnštajn rekao kako su najveći naučnici istovremeno i – umetnici.

Upravo se takvo prožimanje i preplitanje umetnosti i nauke sagledava u pravom svetlu kroz pedeset naučnih ideja koje su sakupili i predočili Pol Parsons i Gejl Dikson, pri čemu su računali prvenstveno na čitaoce kojima naučne discipline nisu profesija, ali koji su, zahvaljujući savremenoj tehnologiji i dostupnosti podacima, solidno upoznati sa umnim i tehnološkim dostignućima od Nikole Kopernika do Stivena Hokinga.

U skladu sa tim je i naslovna ilustracija, koja je svojevrsna parafraza Mikelanđelovog remek-dela „Stvaranje Adama“ i koja nam jasno pokazuje da čovek danas stvara veštačku inteligenciju onako kako je nekada Bog stvorio čoveka, što je samo još jedan dokaz koliko su umetnost i nauka mnogo više isprepletane nego što nam se na prvi pogled čini.

Obogaćena zasebnom hronologijom kod svake naučne ideje, zatim citatima ključnim za oblast koja se obrađuje, kao i kratkim biografijama najzaslužnijih naučnika – ovaj svojevrsni zbornik pokazuje da ipak nijedna naučna ideja nije konačna niti neosporiva, ali čak i kad se dogodi da se dve ideje međusobno potiru, ipak nijedna od njih ne gubi svoju vrednost – treba samo, kad se ulazi u jednu naučnu oblast, pred vratima ostaviti one teorije i ideje koje nisu u skladu sa njom.

Nesumnjivo je da će ovakvo delo mnoge podsetiti na enciklopedije s kojima su se u detinjstvu sretali, pa dok će se s jedne strane možda nostalgično prisetiti kako su nekada iščitavali razvoj nauke kroz renesansu i prosvetiteljstvo, sa druge strane će uvideti koliko je sama nauka napredovala tokom prethodnih nekoliko decenija, ali i koliko se novih imena upisalo u istoriju civilizacije.

Ne treba posebno podsećati ko su bili Isak Njutn, Rene Dekart, Dmitrij Mendeljejev, Luj Paster, Majkl Faradej, Čarls Darvin, Milutin Milanković, Nikola Tesla – ali, u međuvremenu su se pojavila nova imena zaslužna za razvoj savremene tehnologije i raznih naučnih disciplina, koje često prevazilaze granice planete Zemlje i vode nas u daleke prostore univerzuma pokazujući nam da Zemlja sigurno nije njegov centar, te da život koji na našoj planeti postoji možda i nije počeo na njoj.

Ipak, ako je već nedvosmisleno zaključeno da u univerzumu nismo sami, mnogo je bitnije što ni na samoj Zemlji nismo sami – a nismo sami jer imamo Kopernika, Njutna, Dekarta, Darvina, Ajnštajna, Teslu, koji su svojim radom i idejama Zemlju znatno približili duhovnom centru univerzuma.

Autor: Dušan Milijić