Nikola Malović: Dobra književnost je ceđena istina
„Fascinantna je ta potreba da saznamo koliko „ima stvarne istine“ u nekom književnom delu, a sve vreme zaboravljamo da je dobra književnost ceđena istina. I tada ona govori ne o junacima, nego o svima nama, u baš ovom našem vremenu“, ističe Nikola Malović.
Nikola Malović, pisac romana „Lutajući Bokelj“ i „Jedro nade“ savremenu srpsku književnost oplemeljuju duhom jednog od najlepših zaliva – Boke Kotorske. Rođeni Kotoranin misli i piše na srpskom jeziku što mu zatvara mnoga vrata u Crnoj Gori zatvorena. Za Žurnalist dobitnik ovogodišnje nagrade „Pero despota Stefana Lazarevića“ govori o Boki Kotorskoj, romanima „Lutajući Bokelj i „Jedro nade“ i o tome zašto crnogorski mediji ignorišu njegov književni rad.
U Vašim romanima, „Lutajući Bokelj“ i „Jedro nade“, kad i u „Prugastoplavim storijama“, dominatan motiv je – Boka Kotorska, njena istorija i političke prilike kroz vekove. Koliko je Vas kao pisca odredilo Vaše poreklo i podneblje?
Kritika je opazila da je Boka već od „Lutajućeg Bokelja“, kao i most kod Andrića – lik. Ne bih rekao da je Zaliv dominantni motiv, već idiličan ram za verbalno slikanje onih radnji, stanja i zbivanja koje srpski čitalac poslovično žedan mora može da razumije. Rođen sam u Kotoru, gradu koji je Stefan Nemanja zvao stonim i ljubljenim, pa me svakako i to determiniše, ali više od svega činjenica da je mora malo u našoj književnosti.
Glavni junak „Lutajućeg Bokelja“ za sebe kaže: „Zovem se Niko i rođen sam na Mediteranu“, a junak „Jedra nade“: „Ja sam Nikola Smekija, Peraštanin“. Da li su ovi književni protagonisti donekle Vaš alter ego?
Kada bi čitalac mogao da stekne taj povlašćeni status pa da s piscem nadugačko analizira koliko u svakom liku, ne samo glavnom, ima piščevog alter ega – mislim da bi se dijelom uplašio od tolike koncentracije svevidećeg uvida i sveprisutnog postojanja, te bi o cijelom autorskom sistemu počeo da razmišlja drukčije. Na primjer: u filmu Biti Džon Malkovič sa Džonom Malkovičem ima jedna scena u kojoj Džon Malkovič uđe u podsvijest Džona Malkoviča te se tamo susretne sa identitetskim haosima svih mogućih oblika postojanja lika kojeg tumači. U prevodu sa slika na riječi, pisac je posadio sebe posvuda. Niko i Nikola samo su neki oblici Malkovića, simbolično kaže li se.
U „Lutajućem Bokelju“ Niko, voditelj radijske emisije „Lutajući Bokelj“ traga za svojom ženom. Vi ste ovaj roman posvetili supruzi. Ima li u tom motivu traganja i autobiografskih elemenata?
Lutajući Bokelj je na jednoj ravni antiodiseja, što će reći da junak teži zaokruženoj ljubavnoj priči. Odisej je poznatiji po svojim lutanjima od njegove druge prave suštine – da rodnu Itaku uopšte ne napušta. U mom romanu žena je ta koja se dislocira, opazićemo i zašto, ali što više prozno pletivo sa 1001 niti odmiče, tek po neka nit je autobiografska. Zapravo, fascinantna je ta potreba da saznamo koliko „ima stvarne istine“ u nekom književnom djelu, a sve vrijeme zaboravljamo da je dobra književnost cijeđena istina. I tada ona govori ne o junacima, nego o svima nama, u baš ovom našem vremenu. Tabloidna želja da saznamo koliki je u romanu procenat autobiografskog izvorno je prezrena od pisca jer je potpuno svejedno – ako „tekst radi“ – da li uopšte ima, ili uopšte nema autobiografskih elemenata.
Radnja „Jedro nade“ smeštena je u Perastu, a „Lutajućeg Bokelja“ u Kotoru. Odnos ova dva grada prikazujete kao istorijski odnos nadređenosti (Kotor), podređenosti (Perast). Da li je Kotor i dalje najdominatniji grad Boke Kotorske (politički, ekonomski i kulturno)?
Kotor jeste glavni grad Boke Kotorske, ali u uslovima kolonijalne svijeti sašle s brdah, 99% Kotorana danas ne zna da je grad imao epitet – carski. Bez obzira na sve, Kotor jeste politički i ekonomski centar, sa statusom zarađenim na lojalnosti, ali mu epitet kulturnog centra vjekovima osporava prilično ćirilični Herceg Novi.
U „Jedru nade“ Gugl je izuzetno napredovao i može sve i svakog da kontroliše, homoseksualnost je sve prisutnija pojava...?
Gugl jeste u romanu evoluirao, pa tako postoje aplikacije za legalno prisluškivanje svih (Google Ear), i za legalno (nad)gledanje svih (Google Just, Google Earth Memory). Pandemija homoseksualnosti u zapadnoj kulturi kao sveprisutna tema u „Jedru nade“ još nije iziritirala niti jedno direktno novinarsko pitanje, premda znamo da ima pisaca koji bi samo na ovoj ravni, da je imaju elaboriranu, mogli da osove roman u promotivnom ili marketinškom smislu.
Adam Oz, predsednik opštine i vlasnik svega u Perastu je jedan od najupečatljivijih likova u savremenoj srpskoj književnosti. Mariju Zmajević, još jednu neobično dominatnu ženu u našoj književnosti koristi kako bi ostvario svoje ciljeve. Kako je nastao lik Adama Oza i Marije Zmajević?
Lice Adama Oza pisao sam godinu i po... Roman je zavisio od toga koliko će upečatljivo i neobično u srpskoj književnosti da se pojavi Adam Oz. Znao sam da će obiman sistem „Jedra nade“ na tih 20-ak listova pri kraju – ili da pušta vodu, ili će da je drži zauvijek u savršenom književnom sudu. Želio sam da prevaziđem Andrića u opisima Karađozovog lica, što je u startu bila ambicija par ekselans. Neosporno sam uspio. Dakako, kada se ovako prpošno kaže, po definiciji izaziva dozu sumnje, ali bez ikakve bojazni pozivam čitaoca da provjeri nisam li kazao neistinu. Kritika već kazuje kako je Adam Oz oličenje demona, premda uporno kazujem da sam ga gradio sve vrijeme kao savršenog političara. Adam Oz nema dokazani identitet, rasu, pol. I svako lice može da kopira maestralnom kombinacijom mimičnih mišića. Adam Oz je facijalni mag, s preko 43.200 oblika u kojima se mahom gradi fin i pošten.
Pišete da se u Kotoru Kristofer Kolumbo (pokršten Jevrejin) pominje kao gusar iz Đenove, desetak godina pre otkrića Amerike. Takođe, da su njegovu ekspediciju finansirali Jevreji, a ne španski kralj. Perast je bio naseljen Jevrejima, zašto?
Valjda će ovo biti odlično mjesto studentima žurnalistike da opaze kako opreznije treba postavljati pitanja... Roman zagovara tezu, pronađenu u građi koju potpisuje Simon Vizental, da je Kolumbo najvjerovatnije bio konverzos – pokršteni Jevrejin, porijeklom. Pominje se u Kotoru kao gusar iz Đenove, ali je taj sporedni podatak znalački dat da relativizuje ionako nepoznatu sliku o najpoznatijem moreplovcu svih vremena. O Kolumbu je napisano na stotine knjige, a i dalje se o njemu ne zna mnogo. Ako je bio Italijan, kako to da je istorijski najškrtiji na italijanskom?, itd. Čuvenu ekspediciju 1492. g, istina, nisu finansirali katolički kraljevi (tako glasi formulacija) Isabela Kastiljska i Ferdinand Aragonski, već Luis Santangelo – kraljev blagajnik, dokazani konverzos, koji je, kako bi se to danas reklo, preko veze dobio Potvrdu o čistoti rase, tzv. Limpieza de sangre, iako na to nije „imao pravo“. No, poslednja decenija 15. vijeka u Španiji ionako je bila uvod u sve što će se dešavati u Njemačkoj pod Hitlerom, što se derivacije holokausta tiče. I na kraju, Perast nikad sem u romanu „Jedro nade“ nije bio naseljen Jevrejima, premda bi se iz vašeg pitanja moglo da zaključi suprotno. Ostavite ovaj odgovor bez intervencija, valjaće drugima. Uvijek kada piscu postavljate pitanja, ako želite novinarski da poentirate, što sada činite mojom energijom – morate prvo da pročitate roman. Ne prikaze, ne kritike, nego roman.
U intervju za „Nedeljnik“ ste izjavili da je prva rečenica „Lutajućeg Bokelja“ – „Još uvijek mislim na srpskom“ – najpoznatija prva rečenica u nekom savremenom delu, i da Vam je zaključala sva vrata u Crnoj Gori. Šta Vam je onomogućeno u Crnoj Gori zato što mislite i pišete na srpskom jeziku?
Dovoljno će biti da kažem kako mi se stalno ruka zavlači u džep prećutkivanjem, jer da me oficijelna Crna Gora ne prećutkuje, možda bih umjesto vekne hleba dnevno mogao da kupujem veknu i po, kazujem u polušali i sa tikom u palcu i kažiprstu desne ruke. Samo 2% srpskih pisaca može da od svog pisanja kupi veknu hleba dnevno. Srećom pa spadam u tih 2%. U početku je mirisalo na nepravdu to što crnogorska TV nije napravila intervju sa mnom tokom minulih 16 godina, i to što najtiražniji dnevnik nije objavio ni prikaz, ni kritiku, ni intervju. Dijagnoza za takvu vrstu „osvetoljubivosti“ nad prvom rečenicom u romanu „Lutajući Bokelj“ glasi: aparthejd.
Autor: Jovana Milovanović
Izvor: zurnalist.rs
Nikola Malović, pisac romana „Lutajući Bokelj“ i „Jedro nade“ savremenu srpsku književnost oplemeljuju duhom jednog od najlepših zaliva – Boke Kotorske. Rođeni Kotoranin misli i piše na srpskom jeziku što mu zatvara mnoga vrata u Crnoj Gori zatvorena. Za Žurnalist dobitnik ovogodišnje nagrade „Pero despota Stefana Lazarevića“ govori o Boki Kotorskoj, romanima „Lutajući Bokelj i „Jedro nade“ i o tome zašto crnogorski mediji ignorišu njegov književni rad.
U Vašim romanima, „Lutajući Bokelj“ i „Jedro nade“, kad i u „Prugastoplavim storijama“, dominatan motiv je – Boka Kotorska, njena istorija i političke prilike kroz vekove. Koliko je Vas kao pisca odredilo Vaše poreklo i podneblje?
Kritika je opazila da je Boka već od „Lutajućeg Bokelja“, kao i most kod Andrića – lik. Ne bih rekao da je Zaliv dominantni motiv, već idiličan ram za verbalno slikanje onih radnji, stanja i zbivanja koje srpski čitalac poslovično žedan mora može da razumije. Rođen sam u Kotoru, gradu koji je Stefan Nemanja zvao stonim i ljubljenim, pa me svakako i to determiniše, ali više od svega činjenica da je mora malo u našoj književnosti.
Glavni junak „Lutajućeg Bokelja“ za sebe kaže: „Zovem se Niko i rođen sam na Mediteranu“, a junak „Jedra nade“: „Ja sam Nikola Smekija, Peraštanin“. Da li su ovi književni protagonisti donekle Vaš alter ego?
Kada bi čitalac mogao da stekne taj povlašćeni status pa da s piscem nadugačko analizira koliko u svakom liku, ne samo glavnom, ima piščevog alter ega – mislim da bi se dijelom uplašio od tolike koncentracije svevidećeg uvida i sveprisutnog postojanja, te bi o cijelom autorskom sistemu počeo da razmišlja drukčije. Na primjer: u filmu Biti Džon Malkovič sa Džonom Malkovičem ima jedna scena u kojoj Džon Malkovič uđe u podsvijest Džona Malkoviča te se tamo susretne sa identitetskim haosima svih mogućih oblika postojanja lika kojeg tumači. U prevodu sa slika na riječi, pisac je posadio sebe posvuda. Niko i Nikola samo su neki oblici Malkovića, simbolično kaže li se.
U „Lutajućem Bokelju“ Niko, voditelj radijske emisije „Lutajući Bokelj“ traga za svojom ženom. Vi ste ovaj roman posvetili supruzi. Ima li u tom motivu traganja i autobiografskih elemenata?
Lutajući Bokelj je na jednoj ravni antiodiseja, što će reći da junak teži zaokruženoj ljubavnoj priči. Odisej je poznatiji po svojim lutanjima od njegove druge prave suštine – da rodnu Itaku uopšte ne napušta. U mom romanu žena je ta koja se dislocira, opazićemo i zašto, ali što više prozno pletivo sa 1001 niti odmiče, tek po neka nit je autobiografska. Zapravo, fascinantna je ta potreba da saznamo koliko „ima stvarne istine“ u nekom književnom djelu, a sve vrijeme zaboravljamo da je dobra književnost cijeđena istina. I tada ona govori ne o junacima, nego o svima nama, u baš ovom našem vremenu. Tabloidna želja da saznamo koliki je u romanu procenat autobiografskog izvorno je prezrena od pisca jer je potpuno svejedno – ako „tekst radi“ – da li uopšte ima, ili uopšte nema autobiografskih elemenata.
Radnja „Jedro nade“ smeštena je u Perastu, a „Lutajućeg Bokelja“ u Kotoru. Odnos ova dva grada prikazujete kao istorijski odnos nadređenosti (Kotor), podređenosti (Perast). Da li je Kotor i dalje najdominatniji grad Boke Kotorske (politički, ekonomski i kulturno)?
Kotor jeste glavni grad Boke Kotorske, ali u uslovima kolonijalne svijeti sašle s brdah, 99% Kotorana danas ne zna da je grad imao epitet – carski. Bez obzira na sve, Kotor jeste politički i ekonomski centar, sa statusom zarađenim na lojalnosti, ali mu epitet kulturnog centra vjekovima osporava prilično ćirilični Herceg Novi.
U „Jedru nade“ Gugl je izuzetno napredovao i može sve i svakog da kontroliše, homoseksualnost je sve prisutnija pojava...?
Gugl jeste u romanu evoluirao, pa tako postoje aplikacije za legalno prisluškivanje svih (Google Ear), i za legalno (nad)gledanje svih (Google Just, Google Earth Memory). Pandemija homoseksualnosti u zapadnoj kulturi kao sveprisutna tema u „Jedru nade“ još nije iziritirala niti jedno direktno novinarsko pitanje, premda znamo da ima pisaca koji bi samo na ovoj ravni, da je imaju elaboriranu, mogli da osove roman u promotivnom ili marketinškom smislu.
Adam Oz, predsednik opštine i vlasnik svega u Perastu je jedan od najupečatljivijih likova u savremenoj srpskoj književnosti. Mariju Zmajević, još jednu neobično dominatnu ženu u našoj književnosti koristi kako bi ostvario svoje ciljeve. Kako je nastao lik Adama Oza i Marije Zmajević?
Lice Adama Oza pisao sam godinu i po... Roman je zavisio od toga koliko će upečatljivo i neobično u srpskoj književnosti da se pojavi Adam Oz. Znao sam da će obiman sistem „Jedra nade“ na tih 20-ak listova pri kraju – ili da pušta vodu, ili će da je drži zauvijek u savršenom književnom sudu. Želio sam da prevaziđem Andrića u opisima Karađozovog lica, što je u startu bila ambicija par ekselans. Neosporno sam uspio. Dakako, kada se ovako prpošno kaže, po definiciji izaziva dozu sumnje, ali bez ikakve bojazni pozivam čitaoca da provjeri nisam li kazao neistinu. Kritika već kazuje kako je Adam Oz oličenje demona, premda uporno kazujem da sam ga gradio sve vrijeme kao savršenog političara. Adam Oz nema dokazani identitet, rasu, pol. I svako lice može da kopira maestralnom kombinacijom mimičnih mišića. Adam Oz je facijalni mag, s preko 43.200 oblika u kojima se mahom gradi fin i pošten.
Pišete da se u Kotoru Kristofer Kolumbo (pokršten Jevrejin) pominje kao gusar iz Đenove, desetak godina pre otkrića Amerike. Takođe, da su njegovu ekspediciju finansirali Jevreji, a ne španski kralj. Perast je bio naseljen Jevrejima, zašto?
Valjda će ovo biti odlično mjesto studentima žurnalistike da opaze kako opreznije treba postavljati pitanja... Roman zagovara tezu, pronađenu u građi koju potpisuje Simon Vizental, da je Kolumbo najvjerovatnije bio konverzos – pokršteni Jevrejin, porijeklom. Pominje se u Kotoru kao gusar iz Đenove, ali je taj sporedni podatak znalački dat da relativizuje ionako nepoznatu sliku o najpoznatijem moreplovcu svih vremena. O Kolumbu je napisano na stotine knjige, a i dalje se o njemu ne zna mnogo. Ako je bio Italijan, kako to da je istorijski najškrtiji na italijanskom?, itd. Čuvenu ekspediciju 1492. g, istina, nisu finansirali katolički kraljevi (tako glasi formulacija) Isabela Kastiljska i Ferdinand Aragonski, već Luis Santangelo – kraljev blagajnik, dokazani konverzos, koji je, kako bi se to danas reklo, preko veze dobio Potvrdu o čistoti rase, tzv. Limpieza de sangre, iako na to nije „imao pravo“. No, poslednja decenija 15. vijeka u Španiji ionako je bila uvod u sve što će se dešavati u Njemačkoj pod Hitlerom, što se derivacije holokausta tiče. I na kraju, Perast nikad sem u romanu „Jedro nade“ nije bio naseljen Jevrejima, premda bi se iz vašeg pitanja moglo da zaključi suprotno. Ostavite ovaj odgovor bez intervencija, valjaće drugima. Uvijek kada piscu postavljate pitanja, ako želite novinarski da poentirate, što sada činite mojom energijom – morate prvo da pročitate roman. Ne prikaze, ne kritike, nego roman.
U intervju za „Nedeljnik“ ste izjavili da je prva rečenica „Lutajućeg Bokelja“ – „Još uvijek mislim na srpskom“ – najpoznatija prva rečenica u nekom savremenom delu, i da Vam je zaključala sva vrata u Crnoj Gori. Šta Vam je onomogućeno u Crnoj Gori zato što mislite i pišete na srpskom jeziku?
Dovoljno će biti da kažem kako mi se stalno ruka zavlači u džep prećutkivanjem, jer da me oficijelna Crna Gora ne prećutkuje, možda bih umjesto vekne hleba dnevno mogao da kupujem veknu i po, kazujem u polušali i sa tikom u palcu i kažiprstu desne ruke. Samo 2% srpskih pisaca može da od svog pisanja kupi veknu hleba dnevno. Srećom pa spadam u tih 2%. U početku je mirisalo na nepravdu to što crnogorska TV nije napravila intervju sa mnom tokom minulih 16 godina, i to što najtiražniji dnevnik nije objavio ni prikaz, ni kritiku, ni intervju. Dijagnoza za takvu vrstu „osvetoljubivosti“ nad prvom rečenicom u romanu „Lutajući Bokelj“ glasi: aparthejd.
Autor: Jovana Milovanović
Izvor: zurnalist.rs
Autor: Nikola Malović
