„Nevidljiva družba“ Muharema Bazdulja: Bez tačke, jer nije kraj
Znate li šta povezuje Springstina i Andrića, Bodlera i balkanski humor, ili, recimo, šta je kafkijansko u pesmi „Mehmeda majka budila“?
Zna Bazdulj. Pisac široke i za čitaoca neopterećujuće erudicije.
„Nevidljiva družba“ je roman u jednoj nezavršenoj rečenici. Prošla sam „literarne kilometre“, a zanesena sadržajem, tek posle desetak stranica sam primetila da nema tačke.
Njegov junak budi se u „najpotpunijem mogućem mraku“ i počinje da premotava film svog života.
Posleratno vreme, bivša zemlja, gradovi u koje su odlazili ljudi, „sve je to bilo garnirano asocijacijama na knjige, muziku i filmove“, piše Bazdulj. Tako njegov junak opisuje razgovore sa devojkom, a to je i suštinska karakteristika ovog romana koja ga izdvaja od ostalih o tom vremenu.
Koristi asocijacije, ne hronologiju. Bazdulj je majstor asocijacije.
Između mešovitog braka roditelja našeg junaka i njegove „mešovite“ ljubavi teče uzbudljiva priča.
„Miješani brak roditelja, kako se to uobičavalo nazivati, bio je razlog ideje da će poći negdje daleko preko okeana, u Ameriku, Kanadu, Australiju, na Novi Zeland ili Tasmaniju, pošto je kružila fama da te zemlje široko raširenih ruku dočekuju pipl in mikst meridžis...“
Naš junak odlazi u Beč. Upoznaje Rebeku koja je došla iz Nebraske na studije.
„Pomišljao je kako je on Rebeku zavolio zbog Springstina, a ona Bregovića zbog njega, i zaista je Springstin izmislio tu Nebrasku, onako kako je Andrić izmislio Bosnu...“
Život našeg junaka je mali putopis. Živi u različitim gradovima, putuje na konferencije gde susreće sunarodnike. Dobra podloga za priču o rodnom poluostrvu:
„Postoji taj kliše da su ljudi sa Balkana duhoviti, naročito Bosanci, njemu to nikad nije bilo posebno uvjerljivo, to je neki ketmanski humor, bez dubine, uvjek psovka, uvjek neka agresivnost, ismijavanje, kao kad se u onoj Bodlerovoj pjesmi pijani mornari rugaju albatrosu zbog velikih krila.“
Da li ste primetili da režiseri i pisci vole vozove? I Bazdulj je junaku svog romana ljubav života našao u vozu. Zvala se Asma. Studirala je anglistiku u Beču.
Bio je sedam godina stariji od nje i po ocu – druge vere.
Ona je rekla: „Majci bi više smetale godine, a ocu porijeklo...“
Bilo mu je jasno „da je njihov odnos kao matematički zadatak gdje se zna rezultat, konačno rješenje, a da između tog dvoga stoji samo postupak“. Taj postupak je dirljiva ljubavna priča.
Povod za svađe i zađevice, piše Bazdulj, bilo je, recimo, imenovanje zajedničkog maternjeg jezika – „ona koja je bila iz Novog Pazara insistirala je na imenu bosanski, a on kao Sarajlija govorio je srpskohrvatski...“
Asocijacije se prepliću u razgovorima između dvoje ljubavnika, dok se jedno drugom predstavljaju i mapiraju svoje pređašnje živote.
Naš junak „otvorio se skoro potpuno i skoro bez autocenzure... pričao je o ranom djetinjstvu, duhovito i malo sentimentalno, o nani Devli s ljubavlju, o početku rata hladno i skoro reporterski, o ocu i majci s razumijevanjem, kao da govori o junacima romana ili filma koji voli, o svom životu u Austriji, najprije u Beču a sada u Lincu.“
Ona, Asma, u prvom gimnazije je slušala rokenrol, „a njena sestra koja je sada prvi gimnazije sluša ilahije i kaside, promijenilo se vrijeme“.
On je zavoleo i taj Linc, grad koji bi ostao skoro pa nebitan na mapi nacističke Nemačke da ga Hitler nije proglasio Firerštatom 1937. želeći da od njega napravi kulturni centar Trećeg rajha samo zato što je tu živeo nekoliko godina s porodicom u mladosti.
Bazduljev junak opisuje Linc kao „grad koji je imao tu zlu sreću da je ljudima najpoznatiji po Hitleru, ono što su za Insbruk dve olimpijade to je za Linc Hitler, samo što je Hitler jači od 10 olimpijada, u negativnom smislu, naravno...“
Misaona mapa našeg junaka bila je ispunjena Šopenhauerom, ali je zbog Asme započeo „polemiku“ sa filozofom. Naime, Šopenhauer je tvrdio da je najsrećniji trenutak u danu svakog srećnog čoveka kada pada u san, a najnesrećniji kada se budi.
Bazduljev junak oponira filozofu: „... za Šopenhauera je dubok san maketa nepostojanja... prvi put u životu se to kosilo s njegovim iskustvom jer se osećao srećan i kada pada u san i kada se budi i ako bi morao da bira izabrao bi buđenje kad ugleda Asmu kraj sebe...“
I kako rekoh, nema tačke, ni na poslednjoj 140. strani „jer nije kraj“:
„... kako je na mnogo adresa spavao i život mu se učini ispunjen i dug kao nedovršena priča, kao kod Andrićevog junaka – koliko sam svijeta vidio... – i stihovi Konstantina Kavafija i Brusa Springstina: nikakvo gvožđe ne prodre u ljudsko srce sa takvom ledenom snagom kao tačka stavljena u pravi čas, ... ali nije vrijeme da se stavi simbol kraja, jer nije kraj...“
Volite li Bazdulja? Ako do sada niste otkrili njegov dar, ova beskrajna priča je pravi početak.
Autor: Vesna Jovanović
Izvor: rts.rs
Zna Bazdulj. Pisac široke i za čitaoca neopterećujuće erudicije.
„Nevidljiva družba“ je roman u jednoj nezavršenoj rečenici. Prošla sam „literarne kilometre“, a zanesena sadržajem, tek posle desetak stranica sam primetila da nema tačke.
Njegov junak budi se u „najpotpunijem mogućem mraku“ i počinje da premotava film svog života.
Posleratno vreme, bivša zemlja, gradovi u koje su odlazili ljudi, „sve je to bilo garnirano asocijacijama na knjige, muziku i filmove“, piše Bazdulj. Tako njegov junak opisuje razgovore sa devojkom, a to je i suštinska karakteristika ovog romana koja ga izdvaja od ostalih o tom vremenu.
Koristi asocijacije, ne hronologiju. Bazdulj je majstor asocijacije.
Između mešovitog braka roditelja našeg junaka i njegove „mešovite“ ljubavi teče uzbudljiva priča.
„Miješani brak roditelja, kako se to uobičavalo nazivati, bio je razlog ideje da će poći negdje daleko preko okeana, u Ameriku, Kanadu, Australiju, na Novi Zeland ili Tasmaniju, pošto je kružila fama da te zemlje široko raširenih ruku dočekuju pipl in mikst meridžis...“
Naš junak odlazi u Beč. Upoznaje Rebeku koja je došla iz Nebraske na studije.
„Pomišljao je kako je on Rebeku zavolio zbog Springstina, a ona Bregovića zbog njega, i zaista je Springstin izmislio tu Nebrasku, onako kako je Andrić izmislio Bosnu...“
Život našeg junaka je mali putopis. Živi u različitim gradovima, putuje na konferencije gde susreće sunarodnike. Dobra podloga za priču o rodnom poluostrvu:
„Postoji taj kliše da su ljudi sa Balkana duhoviti, naročito Bosanci, njemu to nikad nije bilo posebno uvjerljivo, to je neki ketmanski humor, bez dubine, uvjek psovka, uvjek neka agresivnost, ismijavanje, kao kad se u onoj Bodlerovoj pjesmi pijani mornari rugaju albatrosu zbog velikih krila.“
Da li ste primetili da režiseri i pisci vole vozove? I Bazdulj je junaku svog romana ljubav života našao u vozu. Zvala se Asma. Studirala je anglistiku u Beču.
Bio je sedam godina stariji od nje i po ocu – druge vere.
Ona je rekla: „Majci bi više smetale godine, a ocu porijeklo...“
Bilo mu je jasno „da je njihov odnos kao matematički zadatak gdje se zna rezultat, konačno rješenje, a da između tog dvoga stoji samo postupak“. Taj postupak je dirljiva ljubavna priča.
Povod za svađe i zađevice, piše Bazdulj, bilo je, recimo, imenovanje zajedničkog maternjeg jezika – „ona koja je bila iz Novog Pazara insistirala je na imenu bosanski, a on kao Sarajlija govorio je srpskohrvatski...“
Asocijacije se prepliću u razgovorima između dvoje ljubavnika, dok se jedno drugom predstavljaju i mapiraju svoje pređašnje živote.
Naš junak „otvorio se skoro potpuno i skoro bez autocenzure... pričao je o ranom djetinjstvu, duhovito i malo sentimentalno, o nani Devli s ljubavlju, o početku rata hladno i skoro reporterski, o ocu i majci s razumijevanjem, kao da govori o junacima romana ili filma koji voli, o svom životu u Austriji, najprije u Beču a sada u Lincu.“
Ona, Asma, u prvom gimnazije je slušala rokenrol, „a njena sestra koja je sada prvi gimnazije sluša ilahije i kaside, promijenilo se vrijeme“.
On je zavoleo i taj Linc, grad koji bi ostao skoro pa nebitan na mapi nacističke Nemačke da ga Hitler nije proglasio Firerštatom 1937. želeći da od njega napravi kulturni centar Trećeg rajha samo zato što je tu živeo nekoliko godina s porodicom u mladosti.
Bazduljev junak opisuje Linc kao „grad koji je imao tu zlu sreću da je ljudima najpoznatiji po Hitleru, ono što su za Insbruk dve olimpijade to je za Linc Hitler, samo što je Hitler jači od 10 olimpijada, u negativnom smislu, naravno...“
Misaona mapa našeg junaka bila je ispunjena Šopenhauerom, ali je zbog Asme započeo „polemiku“ sa filozofom. Naime, Šopenhauer je tvrdio da je najsrećniji trenutak u danu svakog srećnog čoveka kada pada u san, a najnesrećniji kada se budi.
Bazduljev junak oponira filozofu: „... za Šopenhauera je dubok san maketa nepostojanja... prvi put u životu se to kosilo s njegovim iskustvom jer se osećao srećan i kada pada u san i kada se budi i ako bi morao da bira izabrao bi buđenje kad ugleda Asmu kraj sebe...“
I kako rekoh, nema tačke, ni na poslednjoj 140. strani „jer nije kraj“:
„... kako je na mnogo adresa spavao i život mu se učini ispunjen i dug kao nedovršena priča, kao kod Andrićevog junaka – koliko sam svijeta vidio... – i stihovi Konstantina Kavafija i Brusa Springstina: nikakvo gvožđe ne prodre u ljudsko srce sa takvom ledenom snagom kao tačka stavljena u pravi čas, ... ali nije vrijeme da se stavi simbol kraja, jer nije kraj...“
Volite li Bazdulja? Ako do sada niste otkrili njegov dar, ova beskrajna priča je pravi početak.
Autor: Vesna Jovanović
Izvor: rts.rs
