„Jednom ili dvaput“ prvi je roman Nevene Milojević, na čijem omotu piše „roman-portret generacije koja vapi za prihvatanjem i ljubavlju“. Nevena je pisac romana okružen piscima i romanima jer u izdavačkoj kući Laguna radi kao agentkinja koja se trudi da našu književnost učini vidljivijom u inostranstvu.

Da li „Jednom ili dvaput“ reprezentuje duh odrastanja u deceniji od 2010. do 2020. godine i kakav je taj zeitgeist?

Mislim da donekle jeste, naročito za ljude iz mog okruženja, ali i za jednu apstraktnu grupaciju koju zovemo „generacija“, u ovom slučaju milenijalce. Postoji trend nostalgičnog vraćanja u zlatno doba milenijalske nevinosti s početka dvehiljaditih, kada se još živelo u poluanalognom vremenu Tumblra, sa manje svesti o stalno posmatrajućem oku društvenih mreža. Period opisan u knjizi dešava se neposredno nakon te ere, kada se već osećaju zasićenost, kriza vrednosti i opsednutost slikom o sebi. Moja junakinja je opsednuta Instagramom, muškom validacijom i načinom na koji je drugi doživljavaju; nesigurna je, samoopterećena, istovremeno antipatična i simpatična. Ona je zamišljena kao antiheroina samousredsređenog sveta, građena prema likovima koje sam tada viđala oko sebe.

Nihilizam, eskapizam, fikcija i autodestrukcija pojavljuju se kao okviri Srninog lika – da li su oni beg od stvarnosti, njen lični stav ili generacijski simptom?

Upravo to je njihov zeitgeist. Vrednosti prethodnih generacija deluju klimavo, a sopstvene, površne i frivolne. Svi žele zabavu, ali u njoj se ne uživa, kao ni u novouspostavljenim slobodama. Za mene je to aristokratski nemar u poznom periodu dominacije jednog životnog stila. Sve za šta se ona zalaže postaje izlišno, dok se novi sistem vrednosti tek nazire, pa se ona, kao i kultura danas, okreće prošlosti.

U kojoj meri se Srnin identitet gradi kroz druge ljude, umesto iznutra, i kako to utiče na njene ljubavne odnose?

Ona želi da izgleda jaka, borbena i formirana, ali je u suštini fragilna. Njen unutrašnji svet je fragmentaran, što odgovara onome o čemu govori Eva Ilouz: moderni self je nesiguran jer mu je data potpuna autonomija da se sam definiše. U nedostatku jasnog „šta jesam“, postajem „ono što drugi govore o meni“. Moja generacija operiše u paradoksu snažne spoljašnjosti i neodlučne unutrašnjosti.

Dolazak iz male sredine u veliki grad i život pred očima „kruga dvojke“ i društvenih mreža – kako ta dvostruka publika menja način odrastanja?

Raskorak između sredine iz koje potiče i one u kojoj se nalazi produbljuje njen osećaj otuđenosti. Ne pripada tamo a upinje se da pripada ovamo. Kao i mnoge generacije koje su odrasle uz internet, ima mutnu ideju o onlajn kolektivu kojem pripada, ali koji je u još većem jazu sa stvarnim okruženjem. Zato je Srna obeskorenjena.

Autor: Margita Arunović
Izvor: Nedeljnik