Neraskidive veze i emocije između dve daleke zemlje i dva naroda: promovisana knjiga „Dobre duše Sudana“ Viktora Lazića
Promocija knjige „Dobre duše Sudana“ Viktora Lazića održana je u četvrtak 17. aprila u kafeteriji Bukmarker u knjižari Delfi SKC koja je bila popunjena do poslednjeg mesta.
O knjizi su, pored autora, govorili prof. dr Darko Tanasković, orijentalni filolog, islamolog i diplomata, Ahmed Abdel Moneim Abdel Mouti, počasni konzul Srbije u Sudanu i glavni lik u knjizi, i Dubravka Dragović Šehović, urednica u Laguni, dok je Milica Milović izvodila sudanske pesme na akustičnoj gitari.
Na bini su se autoru pridružili i njegovi prijatelji koji su učestvovali u stvaranju knjige i bili junaci ove priče – Sudanci koji se osećaju kao Srbi zbog svojih srpskih korena, ali i naši ljudi koji su radili ili živeli u Sudanu.
Uz njihove priče, odlomke iz knjige koje je čitao glumac Predrag Miletić, kao i muziku Milice Milović, mnogobrojna publika bila je prenesena u zemlju koja, kako smo čuli, iako je tako daleko, ima mnogo neraskidivih veza sa našom.
Čitajući „Dobre duše Sudana“ putopisca Viktora Lazića, saznajemo kako je ovaj narod promenio autorov pogled na svet i zašto bi o ovoj zemlji sa četiri hiljade godina neprekinute bogate istorije trebalo ceo svet da zna.
A putovanje je počelo sasvim slučajno, kada je u Egiptu doznao da se viza može lako dobiti. Događaji su se potom samo nizali.
„Ova knjiga je nastala u dahu, na početku građanskog rata 2024. godine, koji je raselio većinu Sudanaca, kao zahvalnost ljudima koje sam tamo sreo i koje smatram najboljim ljudima na planeti, ali i kao odraz divljenja kulturnom blagu kojem nema premca“, otkrio je autor.
Profesor dr Darko Tanasković uporedio je Lazićev književni talenat i značaj novog putopisa sa velikim Rastkom Petrovićem i Zukom Džumhurom koji su pisali o Africi i Aziji. Akademik je istakao da vrednosti koje stvaraju savremenici treba ceniti i kad se pojave, a ne samo posle dugog proteka vremena.
Tanasković je pohvalio delo kao informativno i pitko štivo koje čitaoca „edukuje i oplemenjuje, s dubokim poštovanjem za sve ljudsko i duhovno“:
„Najveća vrednost ovog putopisa je uzlet ka univerzalnom. Viktor otkriva čoveka u univerzalnoj vrednosti i pokazuje ono što smo zaboravili – učeni smo da se po svemu razlikujemo, umesto da se setimo da smo svi ljudi. Viktor je uspeo da istakne univerzalnost u dobroti ljudske duše, patnji i strašnoj sudbini naroda ali i neuništenoj ljudskosti, uprkos svemu. To nam govori da nije sve izgubljeno dok ima ljudi sa sačuvanom dobrotom u sebi.“
Urednica izdanja Dubravka Dragović Šehović istakla je da je u pitanju neuobičajeni putopis pun emocija koji, uz obilje javnosti nepoznatih istorijskih podataka, pruža uvid u dušu Sudana i naroda koji tamo živi.
„Viktor je pravi umetnik pisanja putopisa, toliko je tu zanimljivih informacija, istorije, ali pre svega snažnih priča i emocija divnih ljudi sa čistom dušom. Ovo štivo oplemenjuje“, kazala je.
Jedan od protagonista putopisa, počasni konzul Srbije u Sudanu, Ahmed Abdel Moneim Abdel Mouti, vrlo je emotivno govorio, istakavši da Srbe doživljava kao „braću i prijatelje“.
„Svima nam je Srbija vrlo bliska srcu, čast mi je što sam postao počasni konzul. Naša dijaspora je velikom većinom sačinjena od dece iz brakova bivših studenata. Mnogo je Ahmeda i Muhameda koji su Srbi. Sudan je zemlja gde odlaziš u suzama jer znaš šta te čeka tamo, ali se i vraćaš u suzama jer ti je žao što se rastaješ od prijatelja“, rekao je Ahmed koji je sa svojom porodicom bio domaćin Viktoru u Sudanu, kao i stotinama Srba koji su prethodnih decenija dolazili i kojima je bila potrebna pomoć.
Ovo putopisno delo Lazićev je pokušaj da se „nepravda kolektivnog nepoznavanja jedne od najznačajnijih i najstarijih kultura u istoriji civilizacije barem malo ublaži“:
„Svaki istorijski period Sudana je izuzetan. Želim da podsetim da je u Sudanu u toku najveća humanitarna kriza na svetu, posle Drugog svetskog rata, sa 20 miliona raseljenih lica u pustinji i sa tri miliona neuhranjene dece, dok su sve škole i većina bolnica zatvorene već dve godine. O tome niko ne priča.“
Viktor Lazić je prešao osam hiljada kilometara od krajnjeg severa do krajnjeg juga Sudana i zavoleo sudansku pustinju i te „ponosne, hrabre i čestite ljude koji su ga naučili šta znači gostoprimstvo i ljudskost.“
„Četiri i po hiljade godina burne prošlosti o kojima svet malo zna približili su mi dobrodušni Sudanci, koji u mojoj duši i danas svetle kao zvezde nad širokom beskrajnom pustinjom“, kazao je autor.
Lazić je dodao da danas postoji zajednica Sudanaca toliko vezanih za Srbiju da se sa pravom nazivaju srpski Sudanci.
„Sudanci su pravični, imaju čistu dušu, a pored katastrofe koja im se događa, nikad nisam čuo da se žale. Oni su večiti optimisti i imaju pozitivan stav prema životu, uprkos svemu. Možemo od njih mnogo da naučimo“, kazao je autor.
Promocija je završena uz čuvenu pesmu „Stani, stani, Ibar vodo“ koju je pevala Milica Milović, a koju, verovali ili ne, često možete čuti i u Sudanu na različitim mestima.
Na bini su se autoru pridružili i njegovi prijatelji koji su učestvovali u stvaranju knjige i bili junaci ove priče – Sudanci koji se osećaju kao Srbi zbog svojih srpskih korena, ali i naši ljudi koji su radili ili živeli u Sudanu.
Uz njihove priče, odlomke iz knjige koje je čitao glumac Predrag Miletić, kao i muziku Milice Milović, mnogobrojna publika bila je prenesena u zemlju koja, kako smo čuli, iako je tako daleko, ima mnogo neraskidivih veza sa našom.
Čitajući „Dobre duše Sudana“ putopisca Viktora Lazića, saznajemo kako je ovaj narod promenio autorov pogled na svet i zašto bi o ovoj zemlji sa četiri hiljade godina neprekinute bogate istorije trebalo ceo svet da zna.
A putovanje je počelo sasvim slučajno, kada je u Egiptu doznao da se viza može lako dobiti. Događaji su se potom samo nizali.
„Ova knjiga je nastala u dahu, na početku građanskog rata 2024. godine, koji je raselio većinu Sudanaca, kao zahvalnost ljudima koje sam tamo sreo i koje smatram najboljim ljudima na planeti, ali i kao odraz divljenja kulturnom blagu kojem nema premca“, otkrio je autor.
Profesor dr Darko Tanasković uporedio je Lazićev književni talenat i značaj novog putopisa sa velikim Rastkom Petrovićem i Zukom Džumhurom koji su pisali o Africi i Aziji. Akademik je istakao da vrednosti koje stvaraju savremenici treba ceniti i kad se pojave, a ne samo posle dugog proteka vremena.
Tanasković je pohvalio delo kao informativno i pitko štivo koje čitaoca „edukuje i oplemenjuje, s dubokim poštovanjem za sve ljudsko i duhovno“:
„Najveća vrednost ovog putopisa je uzlet ka univerzalnom. Viktor otkriva čoveka u univerzalnoj vrednosti i pokazuje ono što smo zaboravili – učeni smo da se po svemu razlikujemo, umesto da se setimo da smo svi ljudi. Viktor je uspeo da istakne univerzalnost u dobroti ljudske duše, patnji i strašnoj sudbini naroda ali i neuništenoj ljudskosti, uprkos svemu. To nam govori da nije sve izgubljeno dok ima ljudi sa sačuvanom dobrotom u sebi.“
Urednica izdanja Dubravka Dragović Šehović istakla je da je u pitanju neuobičajeni putopis pun emocija koji, uz obilje javnosti nepoznatih istorijskih podataka, pruža uvid u dušu Sudana i naroda koji tamo živi.
„Viktor je pravi umetnik pisanja putopisa, toliko je tu zanimljivih informacija, istorije, ali pre svega snažnih priča i emocija divnih ljudi sa čistom dušom. Ovo štivo oplemenjuje“, kazala je.
Jedan od protagonista putopisa, počasni konzul Srbije u Sudanu, Ahmed Abdel Moneim Abdel Mouti, vrlo je emotivno govorio, istakavši da Srbe doživljava kao „braću i prijatelje“.
„Svima nam je Srbija vrlo bliska srcu, čast mi je što sam postao počasni konzul. Naša dijaspora je velikom većinom sačinjena od dece iz brakova bivših studenata. Mnogo je Ahmeda i Muhameda koji su Srbi. Sudan je zemlja gde odlaziš u suzama jer znaš šta te čeka tamo, ali se i vraćaš u suzama jer ti je žao što se rastaješ od prijatelja“, rekao je Ahmed koji je sa svojom porodicom bio domaćin Viktoru u Sudanu, kao i stotinama Srba koji su prethodnih decenija dolazili i kojima je bila potrebna pomoć.
Ovo putopisno delo Lazićev je pokušaj da se „nepravda kolektivnog nepoznavanja jedne od najznačajnijih i najstarijih kultura u istoriji civilizacije barem malo ublaži“:
„Svaki istorijski period Sudana je izuzetan. Želim da podsetim da je u Sudanu u toku najveća humanitarna kriza na svetu, posle Drugog svetskog rata, sa 20 miliona raseljenih lica u pustinji i sa tri miliona neuhranjene dece, dok su sve škole i većina bolnica zatvorene već dve godine. O tome niko ne priča.“
Viktor Lazić je prešao osam hiljada kilometara od krajnjeg severa do krajnjeg juga Sudana i zavoleo sudansku pustinju i te „ponosne, hrabre i čestite ljude koji su ga naučili šta znači gostoprimstvo i ljudskost.“
„Četiri i po hiljade godina burne prošlosti o kojima svet malo zna približili su mi dobrodušni Sudanci, koji u mojoj duši i danas svetle kao zvezde nad širokom beskrajnom pustinjom“, kazao je autor.
Lazić je dodao da danas postoji zajednica Sudanaca toliko vezanih za Srbiju da se sa pravom nazivaju srpski Sudanci.
„Sudanci su pravični, imaju čistu dušu, a pored katastrofe koja im se događa, nikad nisam čuo da se žale. Oni su večiti optimisti i imaju pozitivan stav prema životu, uprkos svemu. Možemo od njih mnogo da naučimo“, kazao je autor.
Promocija je završena uz čuvenu pesmu „Stani, stani, Ibar vodo“ koju je pevala Milica Milović, a koju, verovali ili ne, često možete čuti i u Sudanu na različitim mestima.
