I pored zavodljivog naslova, na njegovu prvu reč čitalac ne bi trebalo da obraća preteranu pažnju. Đavo se uopšte ne pominje u ovim pričama, mada ih sam autor, engleski pisac Džim Krejs, imenuje sastojcima „kumulativnog romana“. Naslov je, tako, efektan jer čitaocu obećava krupan doživljaj kakav će on i dobiti, ali tamo gde ga najverovatnije ne očekuje. Umesto predviđene priče o Đavolu, čija figura je zapravo mekgafin knjige, publika dobija povest o ostavi, tačnije hrani, opisanoj na izrazito originalan način, sa intenzitetom neočekivanim za temu.

Knjiga se sastoji od šezdeset i četiri epizode. Svaka od njih, u izvesnom vidu, govori o hrani, i naknadnim utiscima i ukusima koji idu sa njom. Najveći broj likova knjige su strastveni ljubitelji gastronomije. Lepeza prikazanih jela je vrlo široka, od običnog omleta s šunkom ili telećeg odreska, preko ribe i maštovitih kolača do, što je strukturno posebno bitno, odsustva hrane tamo gde se ona očekuje jer se već zahuktala kao tema knjige. Naime, Krejs prikazuje i restorane u kojima se ne služi hrana, kao što piše o tužnom propadanju izrazito ukusnog jestiva koje kad je sveže uzbuđuje i zbunjuje čula.

Kao i svaka ozbiljna prozna knjiga, „Đavolova ostava“ otvara mnoga pitanja koja se metaforički mogu protumačiti na razne načine. Neka od njih: gde počinje velika glad, kada se želi novinom osvežiti recept za neko jelo neobičnim sastojcima (koji su po pravilu praćeni vrlo zanimljivim pričama) ili da li jedan te isti zalogaj ima isti ukus u ustima dve različite, iako najbliže moguće osobe, poput majke i kćerke. Tako Krejs tvori fantastičan i maštovit gastronomski kosmos prikazan izrazito plastično, tako da i za čitaoce koji nisu kulinarski fanatici, stranice ove knjige mogu emitovati utisak različitih ukusa i mirisa. Izvesno je samo da istorija književnosti teško da je imala autentičniji kuvar od „Đavolove ostave“.

Autor: Domagoj Petrović