Kada je poznati umetnik i kultni lik beogradskog andergraunda Nenad Džoni Racković krajem jula za Izdavačku kuću Laguna objavio roman „Peto godišnje doba“, kritika ga je, između ostalog ocenila i kao „bekstvo ka slobodi i ljubavi“. Sam Racković za svoju knjigu kaže da je ljubavni roman sa krimi zapletom, a u ovoj ispovesti ekscentričnog buntovnika neki od glavnih likova, pored samog Rackovića, jesu i njegova žena, Beograd i – skejtbord.

Nenad Racković, multimedijalni umetnik, rođen je u Beogradu 1967. godine. Studirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Prvu pesmu objavio je 1984. godine u Književnoj reči, a prvu izložbu imao je u SKC-u 1985. godine. Uređivao je i vodio kultnu emisiju Radija B92 Ritam srca (1990–1998), bio je stalni saradnik Beorame (1995–1998). Priredio je 18 samostalnih i 19 grupnih izložbi; snimio tri filma: „Kako je propao rokenrol“ (1990), „Crni bombarder“ (1991), „Marble Ass“ (1995); televizijski film „Poslednja dadaistička predstava“ (TV Novi Sad, 1992); odigrao pozorišnu predstavu „Sveti Nik, Nikolas Edvard Kejv – život i veze“ (Bitef teatar 1992); izveo brojne performanse. Objavio je romane: „Aspirin“ (2002), „Knjiga recepata“ (2002) i „Nesavladiva priča“ (2006).

„Peto godišnje doba“ je, između ostalog, i ljubavni roman?

Nisam još rekao da je „Peto godišnje doba“ ljubavni roman sa kriminalističkim zapletom: između žene filozofa i poznatog umetnika koji odlučuje da u srednjim godinama pređe sa skejtom na opasnu stranu ulice. Glavni junak je uvučen u jedan vid krimi aktivnosti oko dilovanja droge i, zbog nameštene igre mora da napusti Beograd dok se stvari ne zaborave; vozeći skejt sve dok ne poludi ili dok njegov tast Milenko ne izvrši samoubistvo. U tom trenutku propovesti on rekapitulira devedesete u jednoj rolerkoster naraciji, te iznosi na videlo da su mu svi drugari pobijeni a nisu bili revolveraši. I sve to pre otvaranja kluba „Industrija“.

Više puta ste izjavljivali da je ovaj roman nastao iz „nemira“?

Da, ali nemir može i da uništi čoveka ako je to njegov osnovni materijal za rad, kao i spid, skejt, Obilić, divljaštvo...

Koji su najveći izazovi za pisca kada nastaje ovakva ispovedna proza?

Nema picopevačkog karaktera.

Ovo je istovremeno i priča o Beogradu. Kako se Beograd menjao poslednjih decenija iz perspektive skejtera, a kako iz perspektive umetnika? Koje su za vas bile zlatne godine Beograda?

Da je Beograd lik u romanu ne bi bio ni policajac, ne bi bio ni ubica. Bio bi osumnjičeni huligan koji zna šta se zaista desilo, ali neće to da kaže. Beograd plavetnila i šampanjca, Koka-kole i neona, Knez Mihailove s trotoarom na ulici i kolima koja voze oko Mažestika izgubio se u strahu, okeanu prostaštva i zaboravu. Noćni život je postao daleko mračniji. Ljudi se previše izmrcvare preko dana i nemaju snage za grad. A skejt park je definitivno ubio duh „strit“ vožnje.

Početkom septembra u Parizu je otvorena kolektivna izložba umetnika iz Srbije, a vi ste jedan od autora. O kakvoj izložbi je reč? Kakvim se radovima predstavljate na ovoj izložbi?

„TURBULENCES DANS LES BALKANS“ naziv je izložbene postavke muzeja Art-Brut umetnosti na Saint Pierre Halle. Izložba je otvorena 7. septembra 2017. i trajaće sve do 31. jula 2018. Radovi uvršteni u kolekciju umetničkih dela predstavljaju sam vrh svetske andergraund, naivne i stip umetnosti. Prava je retkost videti na jednom mestu Bosilja i Savu Sekulića ili Magičnog Čiču i kultnog strip crtača i režisera Horovodskog, postkonceptualca Barladeanua ili delove originalnog rukopisa autobiografije krvi „Kralj Ničeg“ – Nenada Rackovića. Ako ste za novaka u Parizu, obavezno, nemojte propustiti. U velikom parku okolo muzeja može da se završi od lokalnog crnog stanovništva opasan tajši. Nije frka.

Najavljivali ste i da ćete se uskoro, posle duže pauze, vratiti i filmu u jednom međunarodnom projektu?

Nažalost, kasno sam shvatio da nemam više ništa zajedničko sa Želimirom Žilnikom koji mi je ponudio ulogu, a kamoli sa Gaj Ričijem koji se u celoj priči oko „Lorensa od Namibije“ pominje kao producent. Rekao sam to već, ali ako treba ponoviću: Džoni Racković je samo moj književni lik.

Izvor: Vršačka kula
Autor: T.S.