Nema zemlje za starog Vajmsa: „Šmrk“ Terija Pračeta
Ako ste već čitali Terija Pračeta, sve što treba da znate trideset devetoj knjizi u serijalu o Disksvetu jeste da je dobra koliko i „Tras“, prethodni roman o Semu Vajmsu. Ako vam se svideo „Tras“, sigurno će vam se svideti i „Šmrk“.
Ukoliko do sada niste pročitali nijedan roman iz Pračetovog fantastično-satiričnog serijala, onda bi trebalo da znate da je „Šmrk“ zabavna parodija detektivskih romana (recimo onih iz pera Agate Kristi), čija je radnja smeštena u svet u kome su potlačeni građani drugog reda – goblini. Semjuel Vajms, jedan od najpopularnijih Pračetovih junaka i komandant Gradske straže Ank-Morporka, tokom prinudnog odmora na selu slučajno otkriva zaveru krijumčara, robovlasnika i ubica.
Humor je britak, likovi šarmantni, a sudbina goblina u priču unosi trenutke iskrenog patosa, koji su, čini mi se, najjače oružje ove knjige. Mora se ipak primetiti da centralnoj misteriji nedostaje napetost, kao i da se pisac previše oslanja na čitaočevo prethodno poznanstvo sa Vajmsom. To znači da, iako sam uživao u ovoj avanturi, roman ne bih preporučio onima koji se tek upoznaju sa Pračetovim univerzumom.
Ovo je veoma neobično za jednu knjigu o Disksvetu. Uprkos dugoj istoriji i velikom broju likova koje smo do sada upoznali, većina romana iz ovog serijala mogu se čitati kao potpuno nezavisne knjige. U „Nevidljivim akademicima“ (2009), na primer, Pračet uvodi potpuno novu garnituru likova i taj roman se može čitati kao zasebna priča, bez ikakvog prethodnog znanja o već dobro razrađenom svetu u kome se radnja odvija.
U romanu „Šmrk“ se pak radi isključivo o Semu Vajmsu. Ovaj junak se, kroz nekoliko romana, sa mesta običnog pripadnika Gradske straže uzdigao do položaja vojvode i sada je primoran da se privikava na sve ono što novi društveni status sa sobom nosi. Da bi čitalac razumeo nelagodu koju Vajms oseća kada su u pitanju njegova nova uloga i boravak na selu, on već mora biti upoznat sa ovim likom i njegovim odnosom prema ankmorporškim ulicama. Osim toga, demonsko prisustvo u Vajmsovoj glavi preliva se u ovu priču iz romana „Tras“ i uopšte nije objašnjeno, tako da morate biti upoznati bar sa tim romanom kako biste shvatili o čemu se radi.
Ako ste već obožavalac lika i dela Sema Vajmsa, nema razloga da ne uživate u njegovoj novoj avanturi. Njegova zbunjenost životom na selu – a da pritom ne pominjemo životinje i životinjsku balegu – je urnebesna. Podjednako su zabavni i njegovi susreti sa lokalnim plemstvom (ambiciozna spisateljica Džejn bila bi crna ovca svoje porodice da njena sestra Hermiona nije drvoseča), seljacima (policajac Fini je jedini predstavnik zakona u okrugu, ali samo ako ga mama pusti iz kuće) i... drugima je možda najpametnija osoba u kraju, ali ne treba isključiti mogućnost i da je jednostavno lud). Neprijatnost koju u Vajmsu izaziva činjenica da mu iznenada svi ukazuju poštovanje je nepresušni izvor humora, a verovatno i odraz onoga što je Pračet osećao kada je 2009. godine proglašen za viteza.
Kao i mnogo puta do sada, pisac svoj dar za komediju koristi kako bi izneo svoja razmišljanja o nekom od aktuelnih društvenih fenomena. U ovom slučaju, on se na primeru goblina bavi temom diskriminacije manjina. Od pamtiveka tretirani kao štetočine, goblini su status potlačene zajednice ugradili u svoju kulturu i religiju. Zbog toga scena u kojoj goblini posle ubistva jedne devojčice traže – ne zahtevaju, ne mole, samo traže – pravdu prerasta u simbol neverovatne hrabrosti, a poslednji prizor, u kome goblin svira harfu i menja svet, pogađa čitaoca pravo u srce.
Iako znam da zaplet nikada nije bio glavna atrakcija u romanima o Disksvetu, kao neko ko je pročitao sve romane o Vajmsu, ne mogu da ne primetim da ovaj u izvesnoj meri pati od nedostatka misterije. Od samog početka je i Vajmsu i čitaocu jasno ko (plemići) je učinio šta (porobio lokalne gobline) i zašto (zbog trgovine drogom). Čak i kada neumorni ubica preti Vajmsu i njegovoj porodici, jasno je da tu nema nikakve stvarne opasnosti. Najviše napetosti stvara pitanje da li će Vajms popustiti pred demonom u svom mozgu, koji mu omogućava da vidi zločine u mraku i istovremeno zahteva krvavu osvetu, ali naš junak na kraju ipak postupa kao i uvek, poštuje zakon i ostavlja drugima da poravnaju račune, dok pitanje demona ostaje nerezrešeno.
Ako sve ovo zanemarimo, „Šmrk“ predstavlja još jedan zabavan doprinos serijalu i u već bogati svet uvodi nekoliko novih likova i ideja. Iako roman ne možemo nazvati remek-delom, čitaoce će bez sumnje obradovati nove avanture Sema Vajmsa. Onima koji se tek upoznaju sa Disksvetom preporučujem da ovu knjigu ostave za kasnije i počnu od neke druge, recimo „Straža! Straža!“.
Autor: Stiven Padnik
Izvor: tor.com
Prevod: Jelena Tanasković
Ukoliko do sada niste pročitali nijedan roman iz Pračetovog fantastično-satiričnog serijala, onda bi trebalo da znate da je „Šmrk“ zabavna parodija detektivskih romana (recimo onih iz pera Agate Kristi), čija je radnja smeštena u svet u kome su potlačeni građani drugog reda – goblini. Semjuel Vajms, jedan od najpopularnijih Pračetovih junaka i komandant Gradske straže Ank-Morporka, tokom prinudnog odmora na selu slučajno otkriva zaveru krijumčara, robovlasnika i ubica.
Humor je britak, likovi šarmantni, a sudbina goblina u priču unosi trenutke iskrenog patosa, koji su, čini mi se, najjače oružje ove knjige. Mora se ipak primetiti da centralnoj misteriji nedostaje napetost, kao i da se pisac previše oslanja na čitaočevo prethodno poznanstvo sa Vajmsom. To znači da, iako sam uživao u ovoj avanturi, roman ne bih preporučio onima koji se tek upoznaju sa Pračetovim univerzumom.
Ovo je veoma neobično za jednu knjigu o Disksvetu. Uprkos dugoj istoriji i velikom broju likova koje smo do sada upoznali, većina romana iz ovog serijala mogu se čitati kao potpuno nezavisne knjige. U „Nevidljivim akademicima“ (2009), na primer, Pračet uvodi potpuno novu garnituru likova i taj roman se može čitati kao zasebna priča, bez ikakvog prethodnog znanja o već dobro razrađenom svetu u kome se radnja odvija.
U romanu „Šmrk“ se pak radi isključivo o Semu Vajmsu. Ovaj junak se, kroz nekoliko romana, sa mesta običnog pripadnika Gradske straže uzdigao do položaja vojvode i sada je primoran da se privikava na sve ono što novi društveni status sa sobom nosi. Da bi čitalac razumeo nelagodu koju Vajms oseća kada su u pitanju njegova nova uloga i boravak na selu, on već mora biti upoznat sa ovim likom i njegovim odnosom prema ankmorporškim ulicama. Osim toga, demonsko prisustvo u Vajmsovoj glavi preliva se u ovu priču iz romana „Tras“ i uopšte nije objašnjeno, tako da morate biti upoznati bar sa tim romanom kako biste shvatili o čemu se radi.
Ako ste već obožavalac lika i dela Sema Vajmsa, nema razloga da ne uživate u njegovoj novoj avanturi. Njegova zbunjenost životom na selu – a da pritom ne pominjemo životinje i životinjsku balegu – je urnebesna. Podjednako su zabavni i njegovi susreti sa lokalnim plemstvom (ambiciozna spisateljica Džejn bila bi crna ovca svoje porodice da njena sestra Hermiona nije drvoseča), seljacima (policajac Fini je jedini predstavnik zakona u okrugu, ali samo ako ga mama pusti iz kuće) i... drugima je možda najpametnija osoba u kraju, ali ne treba isključiti mogućnost i da je jednostavno lud). Neprijatnost koju u Vajmsu izaziva činjenica da mu iznenada svi ukazuju poštovanje je nepresušni izvor humora, a verovatno i odraz onoga što je Pračet osećao kada je 2009. godine proglašen za viteza.
Kao i mnogo puta do sada, pisac svoj dar za komediju koristi kako bi izneo svoja razmišljanja o nekom od aktuelnih društvenih fenomena. U ovom slučaju, on se na primeru goblina bavi temom diskriminacije manjina. Od pamtiveka tretirani kao štetočine, goblini su status potlačene zajednice ugradili u svoju kulturu i religiju. Zbog toga scena u kojoj goblini posle ubistva jedne devojčice traže – ne zahtevaju, ne mole, samo traže – pravdu prerasta u simbol neverovatne hrabrosti, a poslednji prizor, u kome goblin svira harfu i menja svet, pogađa čitaoca pravo u srce.
Iako znam da zaplet nikada nije bio glavna atrakcija u romanima o Disksvetu, kao neko ko je pročitao sve romane o Vajmsu, ne mogu da ne primetim da ovaj u izvesnoj meri pati od nedostatka misterije. Od samog početka je i Vajmsu i čitaocu jasno ko (plemići) je učinio šta (porobio lokalne gobline) i zašto (zbog trgovine drogom). Čak i kada neumorni ubica preti Vajmsu i njegovoj porodici, jasno je da tu nema nikakve stvarne opasnosti. Najviše napetosti stvara pitanje da li će Vajms popustiti pred demonom u svom mozgu, koji mu omogućava da vidi zločine u mraku i istovremeno zahteva krvavu osvetu, ali naš junak na kraju ipak postupa kao i uvek, poštuje zakon i ostavlja drugima da poravnaju račune, dok pitanje demona ostaje nerezrešeno.
Ako sve ovo zanemarimo, „Šmrk“ predstavlja još jedan zabavan doprinos serijalu i u već bogati svet uvodi nekoliko novih likova i ideja. Iako roman ne možemo nazvati remek-delom, čitaoce će bez sumnje obradovati nove avanture Sema Vajmsa. Onima koji se tek upoznaju sa Disksvetom preporučujem da ovu knjigu ostave za kasnije i počnu od neke druge, recimo „Straža! Straža!“.
Autor: Stiven Padnik
Izvor: tor.com
Prevod: Jelena Tanasković
