„Ne lažem, Tita mi“: Predivna pesma u prozi o odrastanju u socijalizmu
Znate onu scenu iz filma kada Lečić kaže: „Jebote, od ovoga može da se rikne“?
E pa, upravo to sam promrmljala kada sam završila prvi prozni rukopis pesnikinje, autorke kratkih priča, spisateljice za decu Feride Duraković „Ne lažem, Tita mi“.
Priznajem da sam sa teškom mukom uzela da čitam ovu knjigu. Bojala sam se da mi je u rukama sentimentalno-nostalgična priča o zemlji koje više nema. O, kako sam samo pogrešila!
Ne znam da li ću uspeti da prenesem dovoljno i bez ljigavih momenata koliko je ova knjiga divna. I koliko me je dirnula i povukla sve one tanane niti u srcu kako umeju samo sjajni pisci iz te nesrećne BiH.
„Ne lažem, Tita mi“ je, pa uslovno rečeno roman. Više je zbirka priča i sećanja devojčice/ćerke/žene/majke na život u posleratnoj-predratnoj-posleratnoj Jugoslaviji i Bosni i Hercegovini i njena razmišljanja o smrti u svim njenim oblicima.
Kroz priče o majci i ocu i sestri i odrastanju u siromašnom domu, Devojčica razmišlja o smrti detinje naivno i detinje mudro, o tome kako ćemo svi jednog dana umreti pa i njena Mama, o neminovnom kraju sveta koji poznaje.
Potom, kao odrasla, Devojčica kroz prepisku sa pesnikinjom Tatjanom Lukić, kroz sećanja na rat (onaj poslednji) i smrti u istom – bukvalnoj i onoj duhovnoj/emotivnoj, kroz priču o svojoj devojčici u crvenoj haljini koja se javlja mrtvom dedi kroz rupu na grobu i viče „vidi mi, dedo, cuvenu haljinicu“, zaista piše knjigu o jednoj zemlji koje nema, o ljudima koji su otišli sa ovog sveta i iz ove mahale, ali ta priča nije ni sladunjavo melodramatična, ni sentimentalna ni nostalgična. Već moćna i puna života.
„Ne lažem, Tita mi“ je predivna pesma u prozi o odrastanju u socijalizmu, na margini društva, u zemlji gde majke ćerke zovu „sinovima“, gde pijani očevi po sto puta pričaju iste, stare priče o crvenoj buržoaziji i ustašama, četnicima, partizanima, o pesnikinji koja se hrabro, oh tako beskrajno hrabro, bori protiv raka na drugom kraju sveta, o jednoj Devojčici koja nikada neće ostariti i gledati na svet surovim, praznim, mrtvim očima odrasle osobe koju život nije štedeo.
Sa razlogom je na naslovnoj strani ove knjige slon koji balansira na cirkuskoj lopti. Ta priča „Ali, mama“ je nešto najlepše, najbolnije, najdirljivijie, najsurovije i najistinitije što sam pročitala, verovatno ikada. Makar samo zbog te priče, vredi pročitati čitavu knjigu.
A ja sam celu knjigu progutala za jedno popodne, uz zvuke talasa i miris mora i žamor glasova iz cele bivše Jugoslavije i lozu koja najlepši ukus ima samo na ovom „mom mulu“ i čija ljutina nije mogla da do kraja spere suze koje je ova knjiga donela.
Predivna, predivna knjiga. Da sam ja neko mudo u ovoj zemlji uvela bih je kao obaveznu literaturu za sve. Odbacite predrasude koje možda imate (i koje sam ja, budala, imala) i pročitajte „Ne lažem, Tita mi“. Bolje štivo dugo nije bilo u ponudi.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
E pa, upravo to sam promrmljala kada sam završila prvi prozni rukopis pesnikinje, autorke kratkih priča, spisateljice za decu Feride Duraković „Ne lažem, Tita mi“.
Priznajem da sam sa teškom mukom uzela da čitam ovu knjigu. Bojala sam se da mi je u rukama sentimentalno-nostalgična priča o zemlji koje više nema. O, kako sam samo pogrešila!
Ne znam da li ću uspeti da prenesem dovoljno i bez ljigavih momenata koliko je ova knjiga divna. I koliko me je dirnula i povukla sve one tanane niti u srcu kako umeju samo sjajni pisci iz te nesrećne BiH.
„Ne lažem, Tita mi“ je, pa uslovno rečeno roman. Više je zbirka priča i sećanja devojčice/ćerke/žene/majke na život u posleratnoj-predratnoj-posleratnoj Jugoslaviji i Bosni i Hercegovini i njena razmišljanja o smrti u svim njenim oblicima.
Kroz priče o majci i ocu i sestri i odrastanju u siromašnom domu, Devojčica razmišlja o smrti detinje naivno i detinje mudro, o tome kako ćemo svi jednog dana umreti pa i njena Mama, o neminovnom kraju sveta koji poznaje.
Potom, kao odrasla, Devojčica kroz prepisku sa pesnikinjom Tatjanom Lukić, kroz sećanja na rat (onaj poslednji) i smrti u istom – bukvalnoj i onoj duhovnoj/emotivnoj, kroz priču o svojoj devojčici u crvenoj haljini koja se javlja mrtvom dedi kroz rupu na grobu i viče „vidi mi, dedo, cuvenu haljinicu“, zaista piše knjigu o jednoj zemlji koje nema, o ljudima koji su otišli sa ovog sveta i iz ove mahale, ali ta priča nije ni sladunjavo melodramatična, ni sentimentalna ni nostalgična. Već moćna i puna života.
„Ne lažem, Tita mi“ je predivna pesma u prozi o odrastanju u socijalizmu, na margini društva, u zemlji gde majke ćerke zovu „sinovima“, gde pijani očevi po sto puta pričaju iste, stare priče o crvenoj buržoaziji i ustašama, četnicima, partizanima, o pesnikinji koja se hrabro, oh tako beskrajno hrabro, bori protiv raka na drugom kraju sveta, o jednoj Devojčici koja nikada neće ostariti i gledati na svet surovim, praznim, mrtvim očima odrasle osobe koju život nije štedeo.
Sa razlogom je na naslovnoj strani ove knjige slon koji balansira na cirkuskoj lopti. Ta priča „Ali, mama“ je nešto najlepše, najbolnije, najdirljivijie, najsurovije i najistinitije što sam pročitala, verovatno ikada. Makar samo zbog te priče, vredi pročitati čitavu knjigu.
A ja sam celu knjigu progutala za jedno popodne, uz zvuke talasa i miris mora i žamor glasova iz cele bivše Jugoslavije i lozu koja najlepši ukus ima samo na ovom „mom mulu“ i čija ljutina nije mogla da do kraja spere suze koje je ova knjiga donela.
Predivna, predivna knjiga. Da sam ja neko mudo u ovoj zemlji uvela bih je kao obaveznu literaturu za sve. Odbacite predrasude koje možda imate (i koje sam ja, budala, imala) i pročitajte „Ne lažem, Tita mi“. Bolje štivo dugo nije bilo u ponudi.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
