Japanskog autora Naokija Higašidu upoznali smo kroz knjigu „Zašto skačem“, a sada je pred nama novo delo „Padnem sedam puta, a ustanem osam“. U ovom razgovoru nam objašnjava kako je to biti osoba sa neverbalnim autizmom.

Gotovo da niste u mogućnosti da svoje misli izrazite govorom, ali ste objavili preko 20 knjiga. Kako se odvija Vaš proces pisanja?

Moji osnovni metodi komunikacije su tabla sa slovima i računar. Tabla je zapravo karta sa alfabetom na kojoj pokazujem određena slova. Takođe mogu da kucam na tastaturi, ali umem da se zbunim ili postanem opsednut određenim slovima. Ili ponekad neprestano kucam jednu reč iznova i iznova. Ne mogu dobro da razgovaram, ali to ne znači da ne razmišljam. Radi se o tome da kada pokušam da govorim, reči mi nestaju iz uma. Pitam se da li je ovo slično osećaju koji svi imamo kada nešto zaboravljamo. Čak i kada osoba sa težim oblikom autizma nauči da koristi računar, to ne znači da će biti u stanju da kroz pisanje izrazi sva osećanja koja nije u mogućnosti da verbalizuje. Mislim da će mi vek biti teško da izrazim šta mi je na (autističnom) srcu i u umu.

Kako ste shvatili da imate autizam?

Nije postojao jedan okidač, ali tokom odrastanja sam slušao ljude oko sebe kako govore i to me je uzbunilo. Brinuo sam što nisam sposoban da radim nešto što drugi ljudi obavljaju sa lakoćom, ali u tom periodu nisam osećao potrebu da razumem šta je to što mi toliko otežava život. Kada su mi ljudi rekli: „Imaš taj oblik invaliditeta“, nekako nisam shvatao da se te reči odnose na mene. Možda zato što sam bio dete. Ako sudite po mom izgledu, nisam se mnogo promenio. Ali mogu ponosno da kažem da sam izrastao u dovoljno srećnu odraslu osobu.

Šta Vam pada najteže?

Ljudima sa smetnjama u razvoju mnogo se češće govori šta bi trebalo da rade. Oni koji im daju savete možda imaju dobre namere, ali ponekad je savet više namenjen tome da se ublaži neprijatnost koju izazivate drugima.

Rekli ste da je sazrevanje „stvar napretka ka idealnom sebi“. Kako vidite idealnog sebe?

Putujem svetom i nisam vezan za druge. Ne u smislu preletanja neba poput ptice. Značenje potiče od činjenice da ljudi neprestano porede sebe sa drugima. Teško im je da odluče koji je najbolji način življenja, pretpostavljam, pa im upoređivanje pomaže da procene sopstvene okolnosti. Osoba može postići potpunu slobodu time što će se osloboditi toga da bude osoba.

Čime se ljudi najviše opterećuju?

Ljudskim odnosima. Ne žele da budu van grupe ili žele da su bolji od drugih – ovakvo stanje uma čini odnose između ljudi mnogo težim nego što bi trebalo. Ponekad se pitam može li nas intelekt unazaditi.

Koji Vam je omiljeni broj?

Nikada nisam razmišljao o omiljenom, ali ako moram da izaberem, onda je to broj 3. Broj 1 je najvažniji. On je dokaz da nešto postoji. S druge strane, nula je najneverovatnije otkriće. Koncept ničega je dokaz ljudske civilizacije. Po značaju, nakon broja 1 ide broj 2 koji nam dozvoljava da delimo stvari i daje brojevima red. Ova tri broja (0, 1 i 2) su mogla biti dovoljna. Kao broj, 3 je očaravajući. Stvoren je iako nije bio neophodan. Možda je rođen iz kreativnosti?

Šta biste poručili roditeljima čijem detetu je dijagnostifikovan autizam?

Ne gledam na svoj autizam kao na nesreću. Možda ste zaglavljeni, možda vaša patnja traje, ali vreme prolazi. Vašem detetu je potrebno da vidi da se smejete. Stvorite mnogo srećnih uspomena zajedno. Kada znamo da smo voljeni, hrabrost da se odupremo od depresije i tuge izranja iznutra.

Izvor: time.com
Prevod: Dragan Matković