Nando Abad: Pisanje romana je razgovor sa samim sobom
Španski scenarista i tvorac TV komedija Nando Abad svojim romanom prvencem pokušava na duhovit način da sazna kako bi se jedan po svemu prosečan muškarac nosio sa situacijom kad baš sve krene naopako… ali baš, baš naopako...
„Neki parovi su kao kašika i viljuška: ako ih razdvojiš, i dalje služe svojoj svrsi. A neki su, naprotiv, kao par čarapa; ako se par rastane, preostala čarapa više nema smisla. U najboljem slučaju, završi bespotrebna u nekoj fioci, sanjajući da će se druga čarapa nekim čudom pojaviti kako bi opet postala nešto. U najgorem, završi u đubretu okružena korama mandarine. Svi znamo da je baš nezgodno kad nađeš rasparenu čarapu. E pa, još je ozbiljnije kad si ti ta čarapa.“
Ovako piše španski autor Nando Abad u svom crnohumornom romanu „Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu“ koji se nedavno pojavio pred domaćom publikom. Ako se pitate kakve veze ima ovaj mali odevni predmet sa glavnim junakom Andresom, pa... za početak ćemo vam samo reći da je situacija poprilično komplikovana.
Protagonistu Vašeg romana Andresa nesrećnim slučajem snalazi nešto što ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli. Kako ste došli na ideju za roman?
I ja sam razveden i imam decu, baš kao Andres. Kad posmatram sa distance, shvatam da postoji mnogo materijala za gomilu komičnih situacija. Zaplet drugog dela romana mi je sinuo dok sam razmišljao u kojim pravcima može da krene odnos jednog tipa sa novim dečkom bivše žene. A onda sam se zapitao koji bi tip junaka bio najpogubljeniji i najsmešniji u toj situaciji.
Andres nas izluđuje i sve vreme gajimo ambivalentna osećanja prema njemu. Međutim, kada bude primoran da se vrati kod roditelja nakon što mu se brak raspadne, imamo više razumevanja za njegov lik. Da li je upravo način na koji se prema njemu odnose članovi porodice katalizator za ono što će uslediti?
Da. Bila mi je namera da čitaoci saosećaju sa njim, ali i da ih on izludi. On je junak koji izaziva reakciju tipa: „Štaaaa?! Ne radi to! Stani!“
Da li je slapstick komedija poslužila kao inspiracija za ovo delo? Koji su glumci i filmska ostvarenja najviše uticali na nastanak dela?
Obožavam komediju, bilo da je na filmu, televiziji, u književnosti. Čini mi se da je potcenjena kao žanr. Vudi Alen je izvršio veliki uticaj na mene, ali kao klinac proveo sam mnogo vremena gledajući sitkome. Sve to zajedno me je oblikovalo. Već sedamnaest godina pišem komediju za televiziju i smešne situacije mi padaju na pamet takoreći po automatizmu.
Jedna poruka na koju nailazimo u tvojoj knjizi je sasvim prikladna za globalnu situaciju u kojoj se nalazimo: u svakom datom trenutku nekom je gore nego nama. Da li je to zaključak koji bi trebalo da izvučemo?
To jeste bitan zaključak. Ostali variraju od čitaoca do čitaoca. Motivacione poruke u dva reda koje su u suštini protivrečne, gde jedna kaže „prihvati sebe takvim kakav jesi“ a druga „promeni se, izađi iz svoje zone komfora“, predstavljaju dihotomiju svojstvenu situaciji u kojoj se nalazi protagonista mog romana. Da li ću prihvatiti sebe sa svim svojim manama ili ću pokušati da postanem neko drugi?
Kao uspešan scenarista, a sada i autor romana, možete li da uporedite ta dva stvaralačka procesa? Da li je izazovnije pisanje knjige ili scenarija?
Kada pišeš scenario za televizijsku seriju, deo si ekipe u kojoj se nalaze na desetine ljudi i sektora. Ako ti se ne svidi krajnji proizvod, uvek se možeš opravdati tako što ćeš svaliti krivicu na druge. To je tako tipično za scenariste. Ali kad pišeš roman, sam si, ogoljen, nema nikog drugog da razmenjujete ideje. To je intimniji proces, usmeren na razgovor sa samim sobom i veći je izazov.
Šta je gore po Vašem iskustvu – naći rasparenu čarapu ili biti jedna?
Nije tako strašno ako se čarape raspare. Ponovo ćemo ih upariti ili ćemo rasparenu baciti. Ali kako znati sa sigurnošću da tamo negde postoji druga rasparena čarapa? E tu nastaje problem. Dopada mi se ova metafora iz svakodnevnog života jer govori o gubitku kontrole. Biti rasparena čarapa sugeriše neizvesnost, ali ukoliko se prevaziđe strah, biti rasparena čarapa predstavlja novu priliku. Uprkos onome što sam napisao u romanu, u realnosti čarapa i kašika mogu da se upare, baš kao i viljuška i toster.
Šta biste poručili riđokosima, koji u Vašem romanu izvlače deblji kraj?
Nadam se da će prihvatiti knjigu na pravi način, baš kao riđokosi u Španiji. Andres nema ništa lično protiv njih, oni su kolateralna šteta same priče za koju se nadam da će svima biti duhovita nezavisno od boje kose.
Šta radite kada naiđete na rasparenu čarapu?
Stavim je u posebnu fioku i zaboravim na nju. Vrlo je moguće da se sada u toj fioci već nalaze dve iste, ali sam isuviše lenj da ih potražim i uparim. Verovatno će se u nekom trenutku ispostaviti da u fioci sa rasparenim ima više čarapa nego u ovoj sa uparenim. Kao i u životu, uostalom.
Razgovarale: Ivana Veselinović i Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 13
„Neki parovi su kao kašika i viljuška: ako ih razdvojiš, i dalje služe svojoj svrsi. A neki su, naprotiv, kao par čarapa; ako se par rastane, preostala čarapa više nema smisla. U najboljem slučaju, završi bespotrebna u nekoj fioci, sanjajući da će se druga čarapa nekim čudom pojaviti kako bi opet postala nešto. U najgorem, završi u đubretu okružena korama mandarine. Svi znamo da je baš nezgodno kad nađeš rasparenu čarapu. E pa, još je ozbiljnije kad si ti ta čarapa.“
Ovako piše španski autor Nando Abad u svom crnohumornom romanu „Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu“ koji se nedavno pojavio pred domaćom publikom. Ako se pitate kakve veze ima ovaj mali odevni predmet sa glavnim junakom Andresom, pa... za početak ćemo vam samo reći da je situacija poprilično komplikovana.
Protagonistu Vašeg romana Andresa nesrećnim slučajem snalazi nešto što ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli. Kako ste došli na ideju za roman?
I ja sam razveden i imam decu, baš kao Andres. Kad posmatram sa distance, shvatam da postoji mnogo materijala za gomilu komičnih situacija. Zaplet drugog dela romana mi je sinuo dok sam razmišljao u kojim pravcima može da krene odnos jednog tipa sa novim dečkom bivše žene. A onda sam se zapitao koji bi tip junaka bio najpogubljeniji i najsmešniji u toj situaciji.
Andres nas izluđuje i sve vreme gajimo ambivalentna osećanja prema njemu. Međutim, kada bude primoran da se vrati kod roditelja nakon što mu se brak raspadne, imamo više razumevanja za njegov lik. Da li je upravo način na koji se prema njemu odnose članovi porodice katalizator za ono što će uslediti?
Da. Bila mi je namera da čitaoci saosećaju sa njim, ali i da ih on izludi. On je junak koji izaziva reakciju tipa: „Štaaaa?! Ne radi to! Stani!“
Da li je slapstick komedija poslužila kao inspiracija za ovo delo? Koji su glumci i filmska ostvarenja najviše uticali na nastanak dela?
Obožavam komediju, bilo da je na filmu, televiziji, u književnosti. Čini mi se da je potcenjena kao žanr. Vudi Alen je izvršio veliki uticaj na mene, ali kao klinac proveo sam mnogo vremena gledajući sitkome. Sve to zajedno me je oblikovalo. Već sedamnaest godina pišem komediju za televiziju i smešne situacije mi padaju na pamet takoreći po automatizmu.
Jedna poruka na koju nailazimo u tvojoj knjizi je sasvim prikladna za globalnu situaciju u kojoj se nalazimo: u svakom datom trenutku nekom je gore nego nama. Da li je to zaključak koji bi trebalo da izvučemo?
To jeste bitan zaključak. Ostali variraju od čitaoca do čitaoca. Motivacione poruke u dva reda koje su u suštini protivrečne, gde jedna kaže „prihvati sebe takvim kakav jesi“ a druga „promeni se, izađi iz svoje zone komfora“, predstavljaju dihotomiju svojstvenu situaciji u kojoj se nalazi protagonista mog romana. Da li ću prihvatiti sebe sa svim svojim manama ili ću pokušati da postanem neko drugi?
Kao uspešan scenarista, a sada i autor romana, možete li da uporedite ta dva stvaralačka procesa? Da li je izazovnije pisanje knjige ili scenarija?
Kada pišeš scenario za televizijsku seriju, deo si ekipe u kojoj se nalaze na desetine ljudi i sektora. Ako ti se ne svidi krajnji proizvod, uvek se možeš opravdati tako što ćeš svaliti krivicu na druge. To je tako tipično za scenariste. Ali kad pišeš roman, sam si, ogoljen, nema nikog drugog da razmenjujete ideje. To je intimniji proces, usmeren na razgovor sa samim sobom i veći je izazov.
Šta je gore po Vašem iskustvu – naći rasparenu čarapu ili biti jedna?
Nije tako strašno ako se čarape raspare. Ponovo ćemo ih upariti ili ćemo rasparenu baciti. Ali kako znati sa sigurnošću da tamo negde postoji druga rasparena čarapa? E tu nastaje problem. Dopada mi se ova metafora iz svakodnevnog života jer govori o gubitku kontrole. Biti rasparena čarapa sugeriše neizvesnost, ali ukoliko se prevaziđe strah, biti rasparena čarapa predstavlja novu priliku. Uprkos onome što sam napisao u romanu, u realnosti čarapa i kašika mogu da se upare, baš kao i viljuška i toster.
Šta biste poručili riđokosima, koji u Vašem romanu izvlače deblji kraj?
Nadam se da će prihvatiti knjigu na pravi način, baš kao riđokosi u Španiji. Andres nema ništa lično protiv njih, oni su kolateralna šteta same priče za koju se nadam da će svima biti duhovita nezavisno od boje kose.
Šta radite kada naiđete na rasparenu čarapu?
Stavim je u posebnu fioku i zaboravim na nju. Vrlo je moguće da se sada u toj fioci već nalaze dve iste, ali sam isuviše lenj da ih potražim i uparim. Verovatno će se u nekom trenutku ispostaviti da u fioci sa rasparenim ima više čarapa nego u ovoj sa uparenim. Kao i u životu, uostalom.
Razgovarale: Ivana Veselinović i Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 13
Autor: Nando Abad
