Nadajmo se najboljem – i kad donosimo najteže odluke
Nismo često u prilici da se sretnemo sa stvaralaštvom skandinavskih pisaca, pa stoga nije bez značaja kad se na srpskom jeziku pojavi prevod iz savremene švedske književnosti, a još je značajnije što se u konkretnom slučaju radi o autobiografskom romanu, koji nam upravo kao takav može pružiti direktan uvid u aktuelan život i probleme s kojima se nose ljudi u današnjoj Švedskoj.
Teško je i kod fiktivne proze razdvojiti delo od autora, pa se samim tim kod autobiografije još više podrazumeva da stvarni život pisca bude posmatran paralelno sa knjigom. Ipak, Karolina Seterval nije čitaocima predočila svoj lični dnevnik niti usputne zabeleške, nego je zamislila i napisala roman kao skladnu celinu, tako da nije obavezno izjednačiti Karolinu kao pisca i Karolinu kao junakinju romana, mada je doživljaj svakako jači i potresniji ako znamo da je autorka zaista prošla kroz sve teskobe i konflikte na koje nailazimo u samom romanu.
Najzad, sve i da je čista fikcija, roman „Nadajmo se najboljem“ bio bi dovoljno potresan i upečatljiv, a poneki događaji nam zaista izgledaju kao da su preuzeti iz neke druge knjige, ali u ovom slučaju to ne znači ništa idealno niti idealizovano, nego naprotiv: ti događaji deluju kao da potiču iz neke drame koja nas neprijatno iznenadi taman kad pomislimo da je sve došlo na svoje mesto i da će ubuduće zaista sve biti idealno.
Takav je život, ne dešava se uvek ono što smo mislili da će se desiti, ne činimo uvek ono što želimo nego mnogo češće ono što moramo – ali, ostaje nam poruka iz naslova, da se nadamo najboljem i da verujemo kako moramo ponekad činiti i najteže stvari samo da bi bilo bolje nego što je trenutno. Zbog toga je autobiografski roman Karoline Seterval putokaz kako prebroditi najbolnije životne situacije i kako pronaći izlaz iz njih. Možda autorka i nije sasvim sigurna da je na kraju ispravno postupila, ali ona ipak zna da je odluku donela iz najdubljeg uverenja, verujući da će i za nju i za njenog sina – za njega prvenstveno – tako biti najbolje.
S obzirom na to da se radi o autobiografiji, nije se moglo izbeći da budu zastupljeni i neki događaji koji možda na prvi pogled nisu interesantni široj publici, pa kao takvi sigurno ne bi nikada bili sastavni deo fiktivne proze, ali baš zbog toga treba imati na umu da autorka ništa nije želela da prećuti i da je podelila sa čitaocima svaki detalj kako bi pomogla i sebi i drugima koji imaju slične probleme. U nekim segmentima, upravo zbog želje da ništa ne ostane sakriveno, pripovedanje je na granici naturalizma, pogotovo tokom opisa porođaja i sahrane – no, to su svakako dva ključna momenta u romanu, pa nisu ni mogla biti drugačije predstavljena nego u svojoj potpunoj realnosti.
I formalno i suštinski, roman je jasno podeljen na dva dela, a prvi je upravo zbog forme kvalitetniji na umetničkom planu, jer se prepliću sadašnjost i prošlost, pa koliko god da se dva vremenska toka razlikuju zbog same sadržine (prošlost je prožeta razvojem jedne ljubavi i rađanjem novog života, a sadašnjost posledicama koje donosi iznenadna smrt), ponekad bi bez oznake tačnog meseca i godine bilo teško prepoznati da li je Karolina trenutno u prošlosti ili u sadašnjosti, jer nedoumice i problemi s kojima se suočava neretko su identični, svejedno što je nekada bila okupirana stvaranjem porodice a sada mora da prebrodi gubitak jednog njenog člana.
Iako se Karolina iz rečenice u rečenicu obraća svom nevenčanom suprugu Akselu, čak i kada je pokojni – zbog čega je roman napisan u drugom licu – ipak se kao centralni lik ističe njihov sin Ivan, koji ostaje jedina svetla tačka u Karolininom životu, ali i jedini putokaz, pa možda i opravdanje za neke njene postupke, jer Ivan je uzrok Karolininih nedoumica ali i značajnih odluka, on je uzrok Karolininih slabosti ali i snage, on je uzrok ogromne tuge ali i želje da se nastavi dalje sa životom.
Nije slučajno što su Aksel, Ivan i Karolina jedina tri imenovana lika u celom romanu, a kada postane vidljivo da Karolina čak i svoju novu ljubav označava zamenicom „on“ i nikako drugačije, više je nego jasno da pokojni Aksel ostaje u Karolininom životu prisutan i nakon što je ona ponovo pronašla srodnu dušu, dok Ivan ostaje jedini razlog što će se Karolina nadati najboljem čak i nakon jednog teškog koraka koji je čeka.
Autor: Dušan Milijić
Teško je i kod fiktivne proze razdvojiti delo od autora, pa se samim tim kod autobiografije još više podrazumeva da stvarni život pisca bude posmatran paralelno sa knjigom. Ipak, Karolina Seterval nije čitaocima predočila svoj lični dnevnik niti usputne zabeleške, nego je zamislila i napisala roman kao skladnu celinu, tako da nije obavezno izjednačiti Karolinu kao pisca i Karolinu kao junakinju romana, mada je doživljaj svakako jači i potresniji ako znamo da je autorka zaista prošla kroz sve teskobe i konflikte na koje nailazimo u samom romanu.
Najzad, sve i da je čista fikcija, roman „Nadajmo se najboljem“ bio bi dovoljno potresan i upečatljiv, a poneki događaji nam zaista izgledaju kao da su preuzeti iz neke druge knjige, ali u ovom slučaju to ne znači ništa idealno niti idealizovano, nego naprotiv: ti događaji deluju kao da potiču iz neke drame koja nas neprijatno iznenadi taman kad pomislimo da je sve došlo na svoje mesto i da će ubuduće zaista sve biti idealno.
Takav je život, ne dešava se uvek ono što smo mislili da će se desiti, ne činimo uvek ono što želimo nego mnogo češće ono što moramo – ali, ostaje nam poruka iz naslova, da se nadamo najboljem i da verujemo kako moramo ponekad činiti i najteže stvari samo da bi bilo bolje nego što je trenutno. Zbog toga je autobiografski roman Karoline Seterval putokaz kako prebroditi najbolnije životne situacije i kako pronaći izlaz iz njih. Možda autorka i nije sasvim sigurna da je na kraju ispravno postupila, ali ona ipak zna da je odluku donela iz najdubljeg uverenja, verujući da će i za nju i za njenog sina – za njega prvenstveno – tako biti najbolje.
S obzirom na to da se radi o autobiografiji, nije se moglo izbeći da budu zastupljeni i neki događaji koji možda na prvi pogled nisu interesantni široj publici, pa kao takvi sigurno ne bi nikada bili sastavni deo fiktivne proze, ali baš zbog toga treba imati na umu da autorka ništa nije želela da prećuti i da je podelila sa čitaocima svaki detalj kako bi pomogla i sebi i drugima koji imaju slične probleme. U nekim segmentima, upravo zbog želje da ništa ne ostane sakriveno, pripovedanje je na granici naturalizma, pogotovo tokom opisa porođaja i sahrane – no, to su svakako dva ključna momenta u romanu, pa nisu ni mogla biti drugačije predstavljena nego u svojoj potpunoj realnosti.
I formalno i suštinski, roman je jasno podeljen na dva dela, a prvi je upravo zbog forme kvalitetniji na umetničkom planu, jer se prepliću sadašnjost i prošlost, pa koliko god da se dva vremenska toka razlikuju zbog same sadržine (prošlost je prožeta razvojem jedne ljubavi i rađanjem novog života, a sadašnjost posledicama koje donosi iznenadna smrt), ponekad bi bez oznake tačnog meseca i godine bilo teško prepoznati da li je Karolina trenutno u prošlosti ili u sadašnjosti, jer nedoumice i problemi s kojima se suočava neretko su identični, svejedno što je nekada bila okupirana stvaranjem porodice a sada mora da prebrodi gubitak jednog njenog člana.
Iako se Karolina iz rečenice u rečenicu obraća svom nevenčanom suprugu Akselu, čak i kada je pokojni – zbog čega je roman napisan u drugom licu – ipak se kao centralni lik ističe njihov sin Ivan, koji ostaje jedina svetla tačka u Karolininom životu, ali i jedini putokaz, pa možda i opravdanje za neke njene postupke, jer Ivan je uzrok Karolininih nedoumica ali i značajnih odluka, on je uzrok Karolininih slabosti ali i snage, on je uzrok ogromne tuge ali i želje da se nastavi dalje sa životom.
Nije slučajno što su Aksel, Ivan i Karolina jedina tri imenovana lika u celom romanu, a kada postane vidljivo da Karolina čak i svoju novu ljubav označava zamenicom „on“ i nikako drugačije, više je nego jasno da pokojni Aksel ostaje u Karolininom životu prisutan i nakon što je ona ponovo pronašla srodnu dušu, dok Ivan ostaje jedini razlog što će se Karolina nadati najboljem čak i nakon jednog teškog koraka koji je čeka.
Autor: Dušan Milijić
