Na zapadnjačkom Istoku – povodom „Središnje pustinje“ Miomira Petrovića
Može li se usred ničega pronaći nešto, i to baš ono za čime smo tragali?
Šta se to – osim ničega – može pronaći u pustinji (ili pustinjama), pokušao je da odgonetne pisac Miomir Petrović u knjizi „Središnja pustinja“, pokazavši pritom da se i brojne opsene savremenog urbanog sveta lakše sagledavaju kad se zastane usred nepregledne peščane površine.
Slikovitim prikazima gradova u kojima je živeo i kroz koje je prošao, umetničkim opisima pomalo čudnovatih doživljaja sa peščanih dina, neposrednim susretima sa ljudima različitog porekla, ali i karakterističnim ubacivanjem anglicizama i arapskih izraza (na izvornom pismu) za termine koji bi prevođenjem izgubili na autentičnosti, Petrović je uspeo da iz prve ruke predstavi jedan specifičan Istok koji je maltene preko noći primio izgled Zapada.
Scene sa tajanstvenom i neobično smelom studentkinjom Nur deluju nerealno, one su zapravo najupečatljivije, kao što je ponekad od svih doživljaja iz pustinje najupečatljivija fatamorgana, to keltsko-normansko božanstvo što se skrasilo na afričkom i azijskom pesku, prikazujući se svakim očima drugačije.
Upravo se pustinja, sa svojim opsenama, sama od sebe nameće kao bekstvo od jednog demonokratizovanog sveta, jer ako u tom svetu ništa postepeno smenjuje nešto, možda se u tišini peščanog prostranstva skriva ono što se u vavilonskoj urbanoj vrevi ne može čuti, pa kad se već usred ničega može pronaći nešto, onda se baš u toj i takvoj potpunoj tišini može spoznati pravi zvuk.
Namenjena čitaocima u zemlji gde je pisac, poput brojnih ekspata, prisutan i kada nije prisutan, „Središnja pustinja“ ipak nije turistički vodič u kome bi o jednoj zemlji bili izneseni pretežno pozitivni utisci, nego je ovo knjiga sačinjena od ličnih piščevih utisaka, među kojima ima i pozitivnih i negativnih, ali koji će ipak približiti čitaocima jedan svet koji ni izbliza nije otkriven kako se može učiniti, a koji se možda najbolje spoznaje iz pustinje kojom je okružen.
Autor: Dušan Milijić
Šta se to – osim ničega – može pronaći u pustinji (ili pustinjama), pokušao je da odgonetne pisac Miomir Petrović u knjizi „Središnja pustinja“, pokazavši pritom da se i brojne opsene savremenog urbanog sveta lakše sagledavaju kad se zastane usred nepregledne peščane površine.
Slikovitim prikazima gradova u kojima je živeo i kroz koje je prošao, umetničkim opisima pomalo čudnovatih doživljaja sa peščanih dina, neposrednim susretima sa ljudima različitog porekla, ali i karakterističnim ubacivanjem anglicizama i arapskih izraza (na izvornom pismu) za termine koji bi prevođenjem izgubili na autentičnosti, Petrović je uspeo da iz prve ruke predstavi jedan specifičan Istok koji je maltene preko noći primio izgled Zapada.
Scene sa tajanstvenom i neobično smelom studentkinjom Nur deluju nerealno, one su zapravo najupečatljivije, kao što je ponekad od svih doživljaja iz pustinje najupečatljivija fatamorgana, to keltsko-normansko božanstvo što se skrasilo na afričkom i azijskom pesku, prikazujući se svakim očima drugačije.
Upravo se pustinja, sa svojim opsenama, sama od sebe nameće kao bekstvo od jednog demonokratizovanog sveta, jer ako u tom svetu ništa postepeno smenjuje nešto, možda se u tišini peščanog prostranstva skriva ono što se u vavilonskoj urbanoj vrevi ne može čuti, pa kad se već usred ničega može pronaći nešto, onda se baš u toj i takvoj potpunoj tišini može spoznati pravi zvuk.
Namenjena čitaocima u zemlji gde je pisac, poput brojnih ekspata, prisutan i kada nije prisutan, „Središnja pustinja“ ipak nije turistički vodič u kome bi o jednoj zemlji bili izneseni pretežno pozitivni utisci, nego je ovo knjiga sačinjena od ličnih piščevih utisaka, među kojima ima i pozitivnih i negativnih, ali koji će ipak približiti čitaocima jedan svet koji ni izbliza nije otkriven kako se može učiniti, a koji se možda najbolje spoznaje iz pustinje kojom je okružen.
Autor: Dušan Milijić
