Na tragu društvenog zla
Nesumnjivo je da je Ivan Zlatković jedan od retkih pregalaca koji je našao puta i načina da da svoj doprinos borbi protiv jedne opake forme ljudskog zla - narkomanije. U tome se, pored mnogo čega vrednog (stilska faktura, kompozicijska struktura knjige, čitljivost, zanimljivost, dobronamernost poruka i slično) – očituje duboko osmišljen umetnički doseg romana „Sintetičari“. Razlog da prema piscu naglašene humanističke suštine osetimo poštovanje i zahvalnost. S nadom i verom da će mu se i njegovi čitaoci odazvati, ako ne javno, onda makar u duši.
Književni kritičari će, smatram, svako na svoj način, moći da piscu Ivanu Zlatkoviću odaju priznanje za oprez prema zamkama savremenosti i spremnosti da jedan veliki društveni problem provede, s velikom stvaralačkom odgovornošču, kroz litrerarno čistilište.
Slede mnogobrojne autentične priče koje se sustužu, prepliću i slažu u surovi životni mozaik, prema čemu se, prosto, ne može biti ravnodušan.
Iako je svaka priča zasebna, iako svaka ima svoj uzrok i posledicu, sve su nalik jedna drugoj, obojene crnilom, bez gotovo ijednog svetlijeg zraka, koji bi nagovestio kakvu-takvu nadu u spasenje.
Nižu se životne drame, svejedno da li se događaji lociraju u porodicama u Beogradu, Moskvi, Amsterdamu.
Čitaocu ne preostaje ništa drugo nego da sledi autoriou humanističku misao, ne bi li dokučio makar mrvicu plodotvoerne nade za ozdravljenje pojedinaca koji su krenuli stranputicom, a u čemu je nukleus opasnosti za društvo u celini.
U, inače, čistom književnom jeziku, kojim je Ivan Zlatković napisao roman „Sintetičari“, nalazimo izraze koji su svojevrsno oneobičavanje jezika. U ovom štivu postoji sijaset izraza koji imaju karakter uličnog iliti šatrovačkog govora, kojima pisac daje poseban konverzacijski karakter, bogateći svoje izražajne mogućnosti. Time je podigao na viši nivo sliku sredine, u kojoj se sa svojom nesrećom nalaze pretežno mladi ljudi.
Sve što je učinjeno na konačnom oblikovanju ovoga romana Ivan Zlatković je uradio na veoma uverljiv i sugestivan način.
I to je sve.
U stvari, nije.
Treba imati uza se knjigu „Sintetičari“ Ivana Zlatkovića.
Kao priručnik, za mnoge. I za mlade, i za iskustvom bogatije ljude.
Autor: Velizar Bošković
Izvor: Bagdala, časopis za književnost, umetnost i kulturu
Književni kritičari će, smatram, svako na svoj način, moći da piscu Ivanu Zlatkoviću odaju priznanje za oprez prema zamkama savremenosti i spremnosti da jedan veliki društveni problem provede, s velikom stvaralačkom odgovornošču, kroz litrerarno čistilište.
Slede mnogobrojne autentične priče koje se sustužu, prepliću i slažu u surovi životni mozaik, prema čemu se, prosto, ne može biti ravnodušan.
Iako je svaka priča zasebna, iako svaka ima svoj uzrok i posledicu, sve su nalik jedna drugoj, obojene crnilom, bez gotovo ijednog svetlijeg zraka, koji bi nagovestio kakvu-takvu nadu u spasenje.
Nižu se životne drame, svejedno da li se događaji lociraju u porodicama u Beogradu, Moskvi, Amsterdamu.
Čitaocu ne preostaje ništa drugo nego da sledi autoriou humanističku misao, ne bi li dokučio makar mrvicu plodotvoerne nade za ozdravljenje pojedinaca koji su krenuli stranputicom, a u čemu je nukleus opasnosti za društvo u celini.
U, inače, čistom književnom jeziku, kojim je Ivan Zlatković napisao roman „Sintetičari“, nalazimo izraze koji su svojevrsno oneobičavanje jezika. U ovom štivu postoji sijaset izraza koji imaju karakter uličnog iliti šatrovačkog govora, kojima pisac daje poseban konverzacijski karakter, bogateći svoje izražajne mogućnosti. Time je podigao na viši nivo sliku sredine, u kojoj se sa svojom nesrećom nalaze pretežno mladi ljudi.
Sve što je učinjeno na konačnom oblikovanju ovoga romana Ivan Zlatković je uradio na veoma uverljiv i sugestivan način.
I to je sve.
U stvari, nije.
Treba imati uza se knjigu „Sintetičari“ Ivana Zlatkovića.
Kao priručnik, za mnoge. I za mlade, i za iskustvom bogatije ljude.
Autor: Velizar Bošković
Izvor: Bagdala, časopis za književnost, umetnost i kulturu
Autor: Ivan Zlatković
