Knjiga putopisnih eseja Branka Anđića „Na mapi utopije“ predstavljena je 24. maja u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC. O ovoj inspirativnoj i duhovitoj knjizi u kojoj Anđić predstavlja gradove i zemlje tri Amerike, osim autora, govorili su i Ksenija Bilbija, profesorka latinoameričke književnosti na Univerzitetu Viskonsin-Medison,Tamara Krstić, književna kritičarka, i Dubravka Dragović Šehović, urednica.
Kako je istakla urednica, „knjiga ’Na mapi utopije’ krije mnoge tajne koje nam je Branko otkrio i razotkrio. Ovo jesu putopisni eseji, ali ne u smislu bedekera. Ovde pre svega imamo razmišljanje jednog mudrog, načitanog, lucidnog čoveka, uz mnogo duhovitosti, nekad i zajedljivosti. Za nas će Amerika i taj deo sveta uvek biti neki novi svet. Branko je uspeo da dočara koliko težimo utopijama, svi bismo želeli da živimo u nekom savršenom gradu, savršenoj zemlji, savršenoj ulici. Upravo o takvim mestima Branko priča, a njih nećemo naći u bedekerima. To su mesta koja je Branko posetio i koja je na pravi način emotivno doživeo. Mnogo saznajemo i o ljudima koji žive sa one strane okeana, o njihovim razmišljanjima, potrebama, patnjama, željama, koji se razlikuju od nas ili su nam pak neočekivano slični.“
Profesorka Bilbija ističe da je Brankova knjiga „meditativna, (auto)refleksivna, lirska, asocijativna, ali i dinamična“, i dodala: „Branko je znatiželjan i načitan putopisac koji, putujući kroz dve Amerike, dva nova sveta koja do pre nekoliko vekova nisu bila na mapama stvarnosti, krstari sopstvenim idejama, zapisuje ih i deli sa svima nama. Između osećanja i bezosećajnosti Branko će uvek izabrati ono prvo. I učiniće da postane opipljivo. Bez nostalgije, melanholije i žala za prošlim vremenima, nego ushićen što je našao pravu reč za osećanje koje je bilo u njemu i koje konačno ima svoje ime.“
Tamara Krstić je naglasila da „Branko zna kako ne trošiti reči, već tragati za pravim rečima. Iako čitajući knjigu možete napraviti mapu po toponimima, meni je zanimljiva ta druga, unutrašnja mapa pozicije i egzistencije autora, sa jedne strane, ali zapravo onoga što je egzistencija bilo kog čoveka u savremenom svetu. Branko traga za oazom u mestima u Americi, zadire duboko u ono što je poimanje sveta, mitologija, istorija... Na veoma suptilan način ovi putopisi izmiču definiciji putopisa i približavaju se pravom pripovedanju i priči.“
Profesorka Bilbija je primetila i da je „Na mapi utopije“ „ogledalo koje se ne dâ razbiti i koje se uvek prilagodi pogledu onoga ko u njega zaviri. To je knjiga o jurcanju svetom, ali ne glavom bez obzira. Jer Baneta, hroničara svesti, ne drži mesto, tako da kad nađe to mesto-koga-nema (ou-topija), koje je istovremeno i dobro-mesto (eu-topija), on ga omiriše, promisli i naslika rečima. Grčka lingvistička zavrzlama nam je tako ostavila utopiju kao koncept dobrog mesta koje ne postoji, ali zahvaljujući Banetovoj ’Mapi utopije’, mi krstarimo izmedju jave i sna, stvarnosti i mašte, učeći kako se život sastoji u prevazilaženju granica. Njegova knjiga je kulturološko razmišljanje o mestima u dve Amerike nekoga ko je naš i čiji je jezik – neopipljiv, izdašan i čulan – razapet na dva kontinenta i dve hemisfere, i ko nas poziva da prevaziđemo sebe. Da sami sebe nadrastemo.“
Čitajući knjigu „Na mapi utopije“, čitaoci će saznati da je Salvador omiljeni grad Branka Anđića. Odgovor na pitanje „zašto“, bio je kratak: „Mislim da je to katedrala hedonizma.“
„Nisam ja birao putovanja, birala su ona mene“, otkrio nam je Anđić. „Na neka sam morao da odem, na neka nisam hteo da idem, bilo poslom ili sticajem okolnosti. Na neka sam morao da čekam godinama da bi se stekli uslovi. Ovo je vrlo lična knjiga koja je pre svega iz ličnih motiva pisana, koji su objašnjeni na početku knjige.“
Govoreći o knjizi, Branko Anđić je govorio o ljudima koje je sretao, o jednoj kafani na kraju sveta u Andima koju vodi Crnogorac, onima koji su od Bostona napravili katedralu znanju, jedan grad moći koji vlada i vladaće Amerikom.
Profesorka Bilbija ističe da je Brankova knjiga „meditativna, (auto)refleksivna, lirska, asocijativna, ali i dinamična“, i dodala: „Branko je znatiželjan i načitan putopisac koji, putujući kroz dve Amerike, dva nova sveta koja do pre nekoliko vekova nisu bila na mapama stvarnosti, krstari sopstvenim idejama, zapisuje ih i deli sa svima nama. Između osećanja i bezosećajnosti Branko će uvek izabrati ono prvo. I učiniće da postane opipljivo. Bez nostalgije, melanholije i žala za prošlim vremenima, nego ushićen što je našao pravu reč za osećanje koje je bilo u njemu i koje konačno ima svoje ime.“
Tamara Krstić je naglasila da „Branko zna kako ne trošiti reči, već tragati za pravim rečima. Iako čitajući knjigu možete napraviti mapu po toponimima, meni je zanimljiva ta druga, unutrašnja mapa pozicije i egzistencije autora, sa jedne strane, ali zapravo onoga što je egzistencija bilo kog čoveka u savremenom svetu. Branko traga za oazom u mestima u Americi, zadire duboko u ono što je poimanje sveta, mitologija, istorija... Na veoma suptilan način ovi putopisi izmiču definiciji putopisa i približavaju se pravom pripovedanju i priči.“
Profesorka Bilbija je primetila i da je „Na mapi utopije“ „ogledalo koje se ne dâ razbiti i koje se uvek prilagodi pogledu onoga ko u njega zaviri. To je knjiga o jurcanju svetom, ali ne glavom bez obzira. Jer Baneta, hroničara svesti, ne drži mesto, tako da kad nađe to mesto-koga-nema (ou-topija), koje je istovremeno i dobro-mesto (eu-topija), on ga omiriše, promisli i naslika rečima. Grčka lingvistička zavrzlama nam je tako ostavila utopiju kao koncept dobrog mesta koje ne postoji, ali zahvaljujući Banetovoj ’Mapi utopije’, mi krstarimo izmedju jave i sna, stvarnosti i mašte, učeći kako se život sastoji u prevazilaženju granica. Njegova knjiga je kulturološko razmišljanje o mestima u dve Amerike nekoga ko je naš i čiji je jezik – neopipljiv, izdašan i čulan – razapet na dva kontinenta i dve hemisfere, i ko nas poziva da prevaziđemo sebe. Da sami sebe nadrastemo.“
Čitajući knjigu „Na mapi utopije“, čitaoci će saznati da je Salvador omiljeni grad Branka Anđića. Odgovor na pitanje „zašto“, bio je kratak: „Mislim da je to katedrala hedonizma.“
„Nisam ja birao putovanja, birala su ona mene“, otkrio nam je Anđić. „Na neka sam morao da odem, na neka nisam hteo da idem, bilo poslom ili sticajem okolnosti. Na neka sam morao da čekam godinama da bi se stekli uslovi. Ovo je vrlo lična knjiga koja je pre svega iz ličnih motiva pisana, koji su objašnjeni na početku knjige.“
Govoreći o knjizi, Branko Anđić je govorio o ljudima koje je sretao, o jednoj kafani na kraju sveta u Andima koju vodi Crnogorac, onima koji su od Bostona napravili katedralu znanju, jedan grad moći koji vlada i vladaće Amerikom.
1/10
Knjigu „Na mapi utopije“ možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.
