Poetika Gorana Milašinovića je promišljena, jasna i jednostavna: dobra priča je temelj literarnog stvaranja, koje ima intenciju da kaže neku od istina o svetu i ljudima, a čitaoca zaintrigira tako da rado uđe u imaginarijum romana, da pristane na igru otkrivanja zagonetke, na dijalog sa piščevim idejama. Od pripovedne zbirke „Lekari“, preko romana „Heraklov greh“, „Posmatrač mora“, „Camera obscura“, „Apsint“, „Maske Sofije de Montenj“, „Trougao, kvadrat“, „Rascepi“, „Slučaj Vinča“, pa do novog romana „Muk“, Milašinović piše uvek nove priče, ali to čini starinskim perom: autor je utemeljio svoje umeće u staroj, arhetipskoj ideji: u dobrom pripovedanju uvek postoji zrno istorijske realije, proverljive istine, ali prava povest je u imaginaciji, u domišljanju, dopričavanju.

I sva je veština pisca upravo u tome, da izmaštano postane stvarnije od stvarnosti. Ovlašnim, nenametljivim objašnjenjem, pisac u romanu „Muk“ podseća da je Bačko Podunavlje proglašeno za svetski rezervat biosfere, kao područje jedinstvenog, retkog biljnog i životinjskog sveta. Sve ostalo, kaže autor, plod je piščeve mašte. A u svemu tom, ostalom, imaginarnom, pažljivo je građena snažna alegorija o krucijalnim fenomenima, kojima smo svedoci.

Milašinovićev jezik je jednostavan, jasan. Slike čiste i precizne. Hronotop realan. Vreme u kom se odigrala priča je 2002, a prostor je Trst i Doroslov u Bačkoj, uz kratke reminiscencije na raspad jedne zemlje i skice Budimpešte ili Udina.

Alberto Fonda di Koradi, indikativnog nadimka Tito, italijanski skorojević sa kupljenom plemićkom titulom, uspeva da zakupi ogroman posed u Bačkoj, koji pretvara u privatno lovište za probranu evropsku klijentelu. Titov najbolji prijatelj Mario Bernardis, vlasnik restorana Vita selvatika, za odabrane goste sprema skupa jela, po starorimskoj, srednjevekovnoj ili renesansnoj recepturi. Njihovi su interesi i poslovi u savršenom skladu: Tito iz Srbije švercuje retku divljač, koja završava pod Mariovim noževima. Sladostrasno se sakate tela ubijenih životinja, a Mario za goste najradije sprema zlatni žele od ptičjih jezika. Oblaporni gosti pojedu mnogo zlatnog želea. Za takvo jelo, za tri grama ptičjeg mesa, tri grama pesme iz bačkih šuma, ubijeno je hiljade ptica.

Uz Titov lovački zamak nadomak Doroslova žive ljudi, koji su, voljno ili nevoljno, postali deo ovog bizarnog pokolja. U pričama o njihovim sudbinama, autor vešto sučeljava Istok i Zapad, atipodne kulturološke, ekonomske, etičke principe. Onima na Zapadu istorija je skup reminiscencija na ponosa vredna postignuća. Na Istoku istorija je iskustveno preživljavanje neisceljenih ožiljaka.

Uz priču o Titovoj životnoj i lovačkoj avanturi stoji paralelni narativ o Violeti i Lanetu, mladim ljudima koji pokušavaju da iskorače iz svojih prostorom i istorijskim dobom determinisanih sudbina. Bežali su u Pariz, u Budimpeštu, u snove o poslovima koji će im omogućiti pristojan život. A ishod svih njihovih napora slio se u brigu o autističnom sinu, vanredno osetljivom i ranjivom dečaku. On se, uprkos zidovima koji su ga delili od sveta, nepogrešivo sporazumevao sa dobrim i lepim. U njegovom krilu pitomo su mirovale i pevale najlepše ptice iz bačkih šuma.

Kada su se sreli Tito i Neven, autistični dečak je zaglušujuće kriknuo. Kao na Munkovom platnu, taj zvuk je vibrirao nad emanacijom zla. I nad svim šumama u svetu, u kojima više nema ptica pevačica, u kojima je zavladala zaglušujuća tišina.

Milašinovićev roman ne sudi. On opominje, ali i prorokuje.

Autor: Ana Stišović Milovanović, književna kritičarka
Izvor: Nedeljnik