Objavljivanje romana Julijane Adamović „Divlje guske“ na srpskom tržištu događaj je na makar dva nivoa: sa jedne strane, ovdašnja čitalačka publika u prilici je da se upozna sa jednim od najboljih romana regiona; sa druge, knjiga je po objavljivanju, ne sasvim očekivano, izazvala polemike. Stiče se utisak da tako, uostalom, biva sa delima koja su, bez obzira na svet i svetove koje prikazuju, nikad do kraja uhvatljiva. Svet ovog romana je otvoren za mnogovrsna čitanja, učitavanja i iščitavanja. Blizak i odbojan koliko i istorija ovih prostora u drugoj polovini XX veka, poznat i nikad do kraja uhvatljiv, ovaj ispripovedani svet ne iscrpljuje svoje kvalitete i unutrašnje podvojenosti na nivou društvene uverljivosti ili uspelosti psihološkog portretisanja junaka: to je veliki-mali svet, skučen i dečje beskrajan, okrutno stvaran i fantazmagoričan upravo onoliko koliko je to neophodno da bi junakinje u njemu uopšte i mogle opstati.

Možda je jedini način da se ovakav svet predstavi jezik primeren dečjem iskustvu, jezik svedenog i jednostavnog izraza kojim, paradoksalno, Julijana Adamović u „Divljim guskama“ proširuje i usložnjava prikazivanje unutarličnih i međuljudskih problema svakog od junaka romana – u prvom redu, razume se, problema naratora (devojčica predškolskog uzrasta) koji „beži“ u zavodljivo i zagonetno, verovatno i nužno duševno pribežište u vidu jednog „mi“. Iako svedena na granice jednog višenacionalnog, ne i multikulturalnog sela, i na granice bede, na ganjak, tavan, poljski klozet i šupu, na gošćenje hlebom, iznutricama i rakijom, ovo nije priča antropološkog pesimizma ili psiholoških slomova, već – paradoksalno – najnežniji način da se izraze lepota i mukotrpnost postajanja osobom.

Konačno, vrednost „Divljih gusaka“ ne iscrpljuje se ni u vešto ispričanoj priči. Na primeru ovog romana aktuelni procesi u regionalnim književnostima – u prvom redu novi talas ženskog stvaralaštva koji izaziva dominantne modele pisanja, pa i samu društvenu ulogu književnosti, često svedenu na nacionalni, antifeministički, hiperfeministički ili srodni ključ – postaju očevidniji i s pravom uvaženiji. Zasićenost stvarnosnim obrascima u književnosti i crno-belom prikazivanju istorijskih i identitetskih pomeranja, insistiranje na strukturi „pada iz sreće u nesreću“, ustupaju mesto nijansiranijim i razlistanijim vidovima bavljenja ličnim i kolektivnim iskustvom. Autorkina pedagoška pronicljivost i načelno nedidaktičko usmerenje otvoreno prema portetisanju malih zala, neshvatljivosti ali i nehotičnosti nasilja, velikih duševnih trusova malih ljudi iskazani u epizodičnom nagomilavanju zazornih sadržaja života, svakako neprikladnih za jedno osetljivo doba, čitaocima najavljuje (i od njih potražuje) sasvim novu, i ne sasvim lagodnu osećajnost, razlivenu preko dogovorenog obima pojma etičnosti, koja ne teži zatvaranju u siguran ali uvek dosadan prostor jednodimenzionalnog i površnog iščitavanja priče. To je, uostalom, ono što dobra književnost, jednostavno rečeno – radi.

Autor: Jelena Nidžović
Izvor: Nedeljnik