Nova knjiga „Bilo nekad u Srbiji“ Momčila Petrovića bila je povod za razgovor u kojem smo saznali kad se kod nas bolje živelo, kome smo se previše divili, o koga ogrešili i koliku cenu plaćamo zbog nenaučenih lekcija iz sopstvene prošlosti.

Bilo da piše publicistiku ili beletristiku, Momčilo Petrović nam u svojim delima donosi dinamične, filmične i vrlo živopisne priče. U novoj knjizi publicistike „Bilo nekad u Srbiji“predstavlja namdevetnaest storija o istorijskim događajima i ličnostima. Mnoga od tih dešavanja su se u ne mnogo izmenjenom vidu ponovila, a njihove posledice i danas osećamo. Autor je razotkrio istine nasilno gurnute u zaborav, ali koje izbijaju na površinu kad im se najmanje nadamo. Većini opisanih događaja epilog znamo, jer smo o njima učili iz udžbenika ili smo ih lično proživeli, ali sada su osvetljeni na nov i specifičan način pa se čitaju kao najuzbudljiviji trileri.

U čemu se razlikuje „Bilo nekad u Srbiji“ od dveju Vaših knjiga „Zanimljiva istorija Srba u 147 priča“ i „Novih 147 priča“? Iz kog ste ugla našoj prošlosti ovoga puta pristupili?

Priče u obe knjige Zanimljive istorije skoro da su samo anegdote. Događaji i ljudi ocrtani su jednom linijom, krokijem. Priče u novoj knjizi znatno su duže i svaka od njih – ako ostanemo pri poređenju sa likovnim delom – predstavlja sliku bogatu detaljima. Aktere događaja o kojima sam pisao stavio sam u jasan istorijski kontekst, nastojao sam da objasnim i njihove veze sa savremenicima, uticaj u vremenu koje je usledilo, a sve to potkrepljeno je obiljem citata i autentičnih svedočanstava. Ako sebi dozvolim neskromnost, „Bilo nekad u Srbiji“ predstavlja zbirku od 19 celovitih zapisa iz istorije Srba… A što se drugog dela Vašeg pitanja tiče, budući da nisam istoričar, već samo pasionirani čitalac istorijske građe i neko ko se pisanjem bavi tokom poslednje četiri i po decenije, ugao mog pristupa prošlosti je jedini mogući: opisujem zanimljiva a manje poznata zbivanja.

Zašto smo loši učenici učiteljice istorije? Zbog čega često propuštamo priliku da naučimo lekcije iz sopstvene prošlosti i, sledstveno tome, ponavljamo greške? Koliku cenu plaćamo zato?

Pouzdan odgovor na ova Vaša pitanja niko još nije dao. A nije da nisu pokušavali. Popularna su objašnjenja koja barataju „nacionalnim identitetom“, „zarobljenošću mitovima“, „neraskidanjem sa prošlošću“… ali mislim da su stvari jednostavnije, da je u korenu tog ponavljanja istorije nesavršenost ljudskog roda. Imam i dokaz: ono što se danas dešava u svetu prosto goni čoveka da se zapita kako se ljudska vrsta uopšte održala do sada. Cena koju plaćamo? Pa to što kao ponavljači ostajemo u istom razredu, ne idemo napred. Ne razvijamo se. Razvijaju se tehnologije, mobilni telefoni su sve moćniji, internet sve dostupniji, ali životi nam nešto nisu bolji. Ni u Srbiji, ni u Sudanu, ni u Nemačkoj, ni u SAD...

Koji je razlog nasilnog guranja u zaborav određene istine, iako je istina, ma kakva bila, nužnost koja se mora znati? Zašto je svaka vlast kada njen vakat dođe, radije skloni u stranu?

Istina je resurs nad kojim vlasništvo stiče pobednik u borbi za vlast. A posedovanje istine omogućava kontrolu nad obrazovanjem, medijima i istorijskim zapisima, čime se oblikuje kolektivno sećanje, i u krajnjem slučaju – olakšava vladanje.

Može li se, od sticanja nezavisnosti 1878, odrediti period kada je Srbija išla najsigurnijim koracima napred? Da li je bilo razdoblje koje bi se moglo nazvati Zlatno doba?

Vreme kad je Srbija „sigurnim koracima išla napred“ ne znači nužno i „zlatno doba“. Obično se prva decenija vladavine Karađorđevića, od Majskog prevrata 1903. do 1914. smatra periodom u kojem su uvedena sloboda štampe, razvijene političke partije i uspostavljena parlamentarna kontrola nad vladom, te zabeležen rast trgovine i industrije, a osnovan je i Beogradski univerzitet. Onda se ispostavilo da je na kraju tog puta kojim smo koračali sigurnim koracima – veliki i užasan Prvi svetski rat… Ali kad smo već kod „koračanja napred“, mislim da je Srbija najveći put u razvoju prevalila u sklopu socijalističke Jugoslavije: putevi, bolnice, škole i fakulteti, fabrike… izgrađeni su u tri i po decenije od pobede nad Nemcima 1945.

Ima li takvih istorijskih ličnosti kojima se mi Srbi previše divimo, a ne zaslužuju (tolike) hvalospeve? Ima li ljudi na koje biste Vi želeli da je istorija blagonaklonije gledala i o koje smo se kao narod ogrešili?

Ja nikako ne mogu da govorim i da ocenjujem istorijske ličnosti u ime svih Srba. Ali dovoljno dugo pamtim pa mogu da uporedim odnos prema Vuku Draškoviću, ili Slobodanu Miloševću, pre tri decenije i danas, i da zaključim da sada preovladava mišljenje da smo im se onda previše divili. Takvih primera ima mnogo… Tako valjda treba, život sa mnogo figura kojima se treba diviti bio bi nepraktičan. Odnos prema akterima istorijskih događaja je ličan, zavisi od političkog stava i shvatanja morala ocenjivača. Podele među Srbima na „partizane“ i „četnike“ to odlično ilustruju. To što ja smatram da ovi prvi zaslužuju blagonakloniji odnos od onog koji danas preovlađuje u našem društvu možda nešto govori o meni, a njima i njihovoj slavi, nažalost, ne dodaje ništa.

Na 68. sajmu knjiga imali smo priliku da kratko razgovaramo o Vašoj novoj knjizi, i u jednom trenutku pomenuli ste da, za razliku od slavnih pobeda srpske vojske, o porazima znamo znatno manje. Možete li nam navesti poraze o kojima je važno da se priča, ne bismo li izvukli iz njih pouke za budućnost?

Mogu da navedem neke vojničke poraze o kojima se nerado priča, ili se u udžbenicima istorije potpuno prećutkuju. Evo primera: gotovo odmah posle slavne pobede na Ceru, početkom septembra 1914. austrougarska vojska je na Savi kod Čevrntije nanela težak poraz našoj Timočkoj diviziji – u jednom danu iz stroja je izbacila 6.500 vojnika i oficira. Razlog: loše komandovanje naših oficira. Ili ceo rat sa Bugarima 1882. kad su posle Slivnice osvojili Pirot, pa smo morali da molimo Beč da izdejstvuje da nam bude vraćen… Bez pominjanja ovih i sličnih bitaka, površniji stiču utisak da je srpska vojska bila nepobediva, što nije tačno, i nije pametno misliti, jer sugeriše lakoću ratovanja. A niz to uže smo se već spuštali.

Kako doći do istorijskog pomirenja, a iskoreniti vekove podela koje kao da su usađene u srpski mentalitet?

Govorite o jednom pomirenju, a podela ima onoliko… Srbi su se kroz istoriju strastveno delili na obrenovićevce i karađorđevićevce, radikale i naprednjake, pomenute partizane i četnike, na Slobine i Đinđićeve, do danas suprotstavljenih grupa. Treba li ih uopšte miriti? Iskorenjivanje podela, koliko bilo nemoguće, čini mi se i nepotrebnim, suprotnim ljudskim naravima. Možda bi bilo bolje kad bismo postavili manje ambiciozan cilj: dogovor oko minimalnog zajedničkog interesa. A kad se taj interes zadovolji, svako u svoj rov, pa psovanje preko grudobrana do mile volje…

Postoje li istorijske ličnosti koje ste u mladosti veoma cenili, sve dok Vas istraživački rad nije doveo do takvih saznanja da ste svoju ljubav „revidirali“?

Znate onu sentencu: „Ko u mladosti nije bio levičar, taj nema srca; ko u starosti nije konzervativac, taj nema mozga“? Pripisuju je Čerčilu, ali se manje-više slično govorilo i ranije. Kao dečak, svakako pre nego što je počela da mi raste brada, oduševio sam se Oktobarskom revolucijom, i to me je držalo do dvadeset i neke godine života. Nosio sam značku sa Lenjinovim likom na reveru. Kasnije nije bilo potrebno neko obimno istraživanje da bih revidirao stav… U svoju odbranu samo da dodam, uz pozivanje na Čerčila, da je u takvom mladalačkom stavu bilo i malo inaćenja. Tada, a to je kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina, pomalja se antikomunizam i ja svakako nisam bio u većini.

Kojoj biste ličnosti voleli da budete komšija, kada bi to bilo moguće (a za maštu ništa nije nemoguće) i zašto? O čemu biste pričali?

Kad je mašta, onda da maštamo do kraja: nekoliko filmskih glumica sa podužeg spiska popularnih u doba moje mladosti. Ali pretpostavljam da se od mene očekuje da odaberem neku poznatu političku ličnost. Svi su mi oni previše ozbiljni, ako ne i pompezni da bih sa njima delio ogradu od tarabe, a još manje da bismo ćaskali. Jedino Nićifor Ninković, nesrećni berberin Miloša Obrenovića, koji nam je ostavio memoare „Žizniopisanija moja“. Taj je svašta video i čuo, i svašta znao, ogovarati Miloša s njim bilo bi uživanje.

Autor: Siniša Bošković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 59

Foto: Zorana Jeftić