Šekspir beše rekao da je čitav život pozornica... ili cirkus... ili možda muzika... svejedno, bitno je na neki način pronaći izlaz iz nevidljivosti koja nas guta iz dana u dan i preti da nas odvede u potpuni nestanak.

I upravo jedan nestanak, koji se na volšeban način desio tokom cirkuske tačke, glavni je podstrek pripovedaču romana „Cirkus“ da preispita svoj život, da definiše svoj položaj u društvu, da se priseti koliko mu je bilo teško dok se borio za neka elementarna prava i da uopšte bude primećen. Koliko je uplašen zbog nestanka svog prijatelja Magnusa Gabrijelsona i koliko je u potrazi za njim, toliko je pripovedač u potrazi za sopstvenim identitetom, tim pre što mu je jasno da nestanak ne mora biti samo fizički odlazak. Tako se detektivski zaplet postepeno pretvara u psihološki triler, a magijski realizam sa početka – u više nego realno rešenje na kraju.

Tematika koju obrađuje švedski pisac Jonas Karlson pokazala se još jednom kao nepresušna inspiracija književnim stvaraocima, premda se može učiniti da je dotični fenomen bio sasvim dovoljno korišćen: naime, dominantni motiv iz „Cirkusa“ odavno su u svojim romanima obradili Aleksandar Dima i Fjodor Mihailovič Dostojevski, u novije vreme i Žoze Saramago... a kad bismo naveli još jednog pisca, verovatno bismo napravili „spojler“ i razotkrili rešenje misterije koja nas vuče da „Cirkus“ pročitamo u jednom dahu i da čitanje ne prekinemo čak ni u onom trenutku kad nam se učini da smo jasno predvideli rasplet radnje.

Moguće da je Karlson i sâm želeo da poenta „Cirkusa“ bude shvaćena mnogo pre nego što se stigne do završnih poglavlja, pošto na taj način zaplet postaje još napetiji, a čitalac će još pažljivije čitati rečenicu po rečenicu ne bi li „između redova“ našao potvrdu za svoju pretpostavku. Ako je želeo da i od čitaoca napravi detektiva ravnopravnog sa pripovedačem, može se reći da je pisac uspeo u tome.

Mada je „Cirkus“ relativno kratak roman, toliko kratak da čitalac ne bi ni imao vremena da prekine čitanje ako slučajno bude razočaran, ipak treba preporučiti izvesno strpljenje onima koji bi, na osnovu prvih poglavlja, mogli pomisliti da je u pitanju klasična detektivska priča sa obaveznim otkrivanjem novih tragova, znakova i enigmatičnih poruka u svakom narednom poglavlju. Umesto toga, roman nas odvodi duboko u sećanja samog pripovedača, predočava nam njegove dečačke traume izazvane vršnjačkim nasiljem, dok se neprestano smenjuju ključni stihovi svetskih muzičkih hitova – pa ako smo i pomislili da sve to nema previše smisla, pisac nam u pravom trenutku daje skrivene signale i pomaže nam da sami sagledamo misteriju na pravi način, ali ne toliko rešenje misterije koliko njen pravi razlog i uzrok, što je u ovom slučaju najvažnije.

Pre nego što se upustio u književne vode, Jonas Karlson se već bio proslavio kod švedske publike kao glumac, pa se uticaj filmskog medija pomalo oseća i u koncepciji samog romana, tako da poglavlja prosto žude da se pretvore u scene i kadrove, a cela priča da oživi na velikom platnu. I mada je identičan zaplet svojevremeno obrađen u jednom filmu koji je stekao kult među mnogim generacijama, ipak Karlsonov predložak pruža jedan nov pogled na ceo problem, pa bi čak i sličan rasplet mogao biti predstavljen na potpuno drugačiji način. A kad bi se reklo koji je to kultni film u pitanju, opet bi se time prerano otkrilo sasvim realno rešenje magičnog zapleta u romanu „Cirkus“.

Autor: Dušan Milijić