„Ministarstvo neizmerne sreće“ Arundati Roj, pačvork različitih priča
Dramatika u drugom, teškom za svrstavanje romanu je često intenzivnija i traumatičnija za čitaoce nego što je to za njene autore. Kada govorimo o Arundati Roj, čiji je roman prvenac, „Bog malih stvari“ dobio Bukerovu nagradu 1997, autorkin politički aktivizam objašnjava šta je ona radila proteklih decenija: protestovala protiv ekološkog zagađenja, zagovarala nezavisnost Kašmira i bila govornik proztiv hindu nacionalizma, a morala je i da se brani od optužbi indijske vlade za pobunu. Sve ove stvari ostavile su joj vrlo malo slobodnog vremena. Njena plodonosna spisateljska karijera, počevši sa „Algebrom beskrajne pravde“ 2002, pa preko knjiga o kapitalizmu, globalizaciji i demokratiji, doneli su joj status političkog filozofa.
Ali postoji i drugo lice fikcije. Kada je Roj prestala da piše fikciju, čitaoci su pomislili kako je postala učesnik „stvarnog sveta“, i počelei da strahuju da je ili ona napustila svoju muzu, ili muza nju.
„Za mene ne postoji uzvišeniji vid književnosti od fikcije. Nema ničeg većeg. To je ono što sam. Ja sam pripovedač. To je jedini način na koji mogu da unesem malo smisla u ovaj svet“, izjavila je u intervjuu za „Gardijan“. Njena izjava sugeriše da se Roj ne miri sa dvostranim viđenjem sveta. A ne miri se ni njen roman.
„Ministarstvo neizmerne sreće“ je čudnovata knjiga: vrećasta, ima mnogo likova, ne prati hronologiju, pisana je, čini se, bezbrižnim stilom i bez mnogo planiranja, ali obiluje moćnim pasažima od kojih čitaocu zastaje dah. Ideja o prepletu ličnog i političkog ogleda se u svakoj rečenici, istovremeno dovodeći tu pretpostavku u pitanje, i ispitujući njene granice i posledice.
Roman počinje pričom o Andžum, koja živi na groblju, „poput drveta“. (postaje delom prirode, uvek tiha i svevideća, moglo bi biti jedna interpretacija, dok je druga da Andžum pokušava da izbegne bilo kakvu pažnju svoje okoline). Razlozi njenog odlaska tamo se postepeno otkrivaju. Ona tamo živi poput drveta, ali ujedno i poput „mehfil“ - jedinstvo svega i ničega. Da li postoji još neko koga biste pozvali u ovo jedinstvo? Svi su dobrodošli. I zaista, Andžumin dom na groblju postepeno postaje sekularno, ili bar višereligijsko utočište, gde su ljudi zaštićeni od samovolje turbulentnog sveta koji vlada oko nje.
Reč kojom se najčešće opisuje Andžum je „hidžra“. To je hindu reč za hermafrodite, evnuhe, treći pol i transrodne osobe. (Andžum je rođena kao Aftab, imala je reproduktivne organe oba pola sve dok se nije podvrgla operaciji). Andžum je svoje tinejdžersko doba provela u području „Uspavana četvrt“ (ili Kuća snova). Za Andžum je to bilo mesto slobode, gde je mogla da izrazi sebe. Hidžre koje žive na tom mestu su stvorile porodicu, u kojoj su svi bili dobrodošli. Međutim, Andžum se slučajno nađe usred masakra izazvanog sukobom hindu seljaka i kasnijeg odmazde vlade protiv muslimana, pa se ona nakon toga povlači na groblje. Privremeno zamenjuje svoju šarenu odeću za mušku odeću, i odlazi na groblje. Njeno samovoljno utamničenje tamo nagovštava dalji razvoj romana.
Priča nas dalje vodi od Delhija do Kašmira, gde Indija i Pakistan vode neprekidne borbe za nadmoć. Tokom tog sukoba stanovnici jednog od najlepših predela na svetu bivaju pretvoreni u izbeglice, ekstremiste, mučenike, i žrtve, poput žene koja umire nakon što metak koji prođe kroz lobanju njene ćerke završi u njenom srcu. Kao zagovornik nezavsnosti Kašmira, Roj je više nego svesna kompleksnosti ove situacije. Jedan od njenih likova je i indijski diplomata, koji o ratu kaže sledeće: „Kod njih, zapravo, posredi nije zabuna. Verovatno je reč o užasnoj jasnoći što bitiše izvan jezika savremene geopolitike. Sve strane u sukobu, a posebno mi, zloupotrebljavale su bez milosti ovaj kamen spoticanja. Tako smo dobili savršen rat – rat koji nikad neće biti ni dobijen ni izgubljen, rat bez kraja i konca.“
Već je postalo izlizano govoriti o savremenim romanima indijskih pisaca napisanim na engleskom jeziku, kao o nečemu što narušava viktorijansko viđenje jednog Dikensa, ili kao o nečemu što preuzima ideje magičnog realizma kako bi stvorilo privlačnost tradicionalnih uverenja u zemlji koja se definisala kao sekularna. Istina je da ovi romani više podrivaju nego što kopiraju svoje literarne uticaje sa engleskog područja, tvrdeći da ovo društvo obuhvata previše različitosti da bi moglo biti posmatrano samo sa jednog stanovišta.
„Ministartstvo neizmerne sreće“ je roman zbunjujućih i nejasnih granica, nesigurnog toka i povrmenih produženih radnji. Ali je ujedno i spoj narativa ‒ bolan, smešan, seksi, nasilan, svetovan, sa slikama izgubljene i dece koja su ponovo pronađena, ispovest o ličnim žrtvama i samoporicanju, i sa svojim prikazom neprekidne borbe za samopotvrdu u društvu koje je još u potčinjenom položaju i podeljeno kastama i klasama ‒ ovaj književni povratak Arundati Roj je uznemiravajuć i za sećanje.
Izvor: theguardian.com
Ali postoji i drugo lice fikcije. Kada je Roj prestala da piše fikciju, čitaoci su pomislili kako je postala učesnik „stvarnog sveta“, i počelei da strahuju da je ili ona napustila svoju muzu, ili muza nju.
„Za mene ne postoji uzvišeniji vid književnosti od fikcije. Nema ničeg većeg. To je ono što sam. Ja sam pripovedač. To je jedini način na koji mogu da unesem malo smisla u ovaj svet“, izjavila je u intervjuu za „Gardijan“. Njena izjava sugeriše da se Roj ne miri sa dvostranim viđenjem sveta. A ne miri se ni njen roman.
„Ministarstvo neizmerne sreće“ je čudnovata knjiga: vrećasta, ima mnogo likova, ne prati hronologiju, pisana je, čini se, bezbrižnim stilom i bez mnogo planiranja, ali obiluje moćnim pasažima od kojih čitaocu zastaje dah. Ideja o prepletu ličnog i političkog ogleda se u svakoj rečenici, istovremeno dovodeći tu pretpostavku u pitanje, i ispitujući njene granice i posledice.
Roman počinje pričom o Andžum, koja živi na groblju, „poput drveta“. (postaje delom prirode, uvek tiha i svevideća, moglo bi biti jedna interpretacija, dok je druga da Andžum pokušava da izbegne bilo kakvu pažnju svoje okoline). Razlozi njenog odlaska tamo se postepeno otkrivaju. Ona tamo živi poput drveta, ali ujedno i poput „mehfil“ - jedinstvo svega i ničega. Da li postoji još neko koga biste pozvali u ovo jedinstvo? Svi su dobrodošli. I zaista, Andžumin dom na groblju postepeno postaje sekularno, ili bar višereligijsko utočište, gde su ljudi zaštićeni od samovolje turbulentnog sveta koji vlada oko nje.
Reč kojom se najčešće opisuje Andžum je „hidžra“. To je hindu reč za hermafrodite, evnuhe, treći pol i transrodne osobe. (Andžum je rođena kao Aftab, imala je reproduktivne organe oba pola sve dok se nije podvrgla operaciji). Andžum je svoje tinejdžersko doba provela u području „Uspavana četvrt“ (ili Kuća snova). Za Andžum je to bilo mesto slobode, gde je mogla da izrazi sebe. Hidžre koje žive na tom mestu su stvorile porodicu, u kojoj su svi bili dobrodošli. Međutim, Andžum se slučajno nađe usred masakra izazvanog sukobom hindu seljaka i kasnijeg odmazde vlade protiv muslimana, pa se ona nakon toga povlači na groblje. Privremeno zamenjuje svoju šarenu odeću za mušku odeću, i odlazi na groblje. Njeno samovoljno utamničenje tamo nagovštava dalji razvoj romana.
Priča nas dalje vodi od Delhija do Kašmira, gde Indija i Pakistan vode neprekidne borbe za nadmoć. Tokom tog sukoba stanovnici jednog od najlepših predela na svetu bivaju pretvoreni u izbeglice, ekstremiste, mučenike, i žrtve, poput žene koja umire nakon što metak koji prođe kroz lobanju njene ćerke završi u njenom srcu. Kao zagovornik nezavsnosti Kašmira, Roj je više nego svesna kompleksnosti ove situacije. Jedan od njenih likova je i indijski diplomata, koji o ratu kaže sledeće: „Kod njih, zapravo, posredi nije zabuna. Verovatno je reč o užasnoj jasnoći što bitiše izvan jezika savremene geopolitike. Sve strane u sukobu, a posebno mi, zloupotrebljavale su bez milosti ovaj kamen spoticanja. Tako smo dobili savršen rat – rat koji nikad neće biti ni dobijen ni izgubljen, rat bez kraja i konca.“
Već je postalo izlizano govoriti o savremenim romanima indijskih pisaca napisanim na engleskom jeziku, kao o nečemu što narušava viktorijansko viđenje jednog Dikensa, ili kao o nečemu što preuzima ideje magičnog realizma kako bi stvorilo privlačnost tradicionalnih uverenja u zemlji koja se definisala kao sekularna. Istina je da ovi romani više podrivaju nego što kopiraju svoje literarne uticaje sa engleskog područja, tvrdeći da ovo društvo obuhvata previše različitosti da bi moglo biti posmatrano samo sa jednog stanovišta.
„Ministartstvo neizmerne sreće“ je roman zbunjujućih i nejasnih granica, nesigurnog toka i povrmenih produženih radnji. Ali je ujedno i spoj narativa ‒ bolan, smešan, seksi, nasilan, svetovan, sa slikama izgubljene i dece koja su ponovo pronađena, ispovest o ličnim žrtvama i samoporicanju, i sa svojim prikazom neprekidne borbe za samopotvrdu u društvu koje je još u potčinjenom položaju i podeljeno kastama i klasama ‒ ovaj književni povratak Arundati Roj je uznemiravajuć i za sećanje.
Izvor: theguardian.com
