„Matična knjiga“ Draška Miletića, objavljena u izdanju Lagune krajem januara 2021. godine, intimno je i čitalački zahtevno štivo, knjiga ispovesti bez očiglednog zapleta u kojoj pisac, izbegavajući hronološko izlaganje, slaže delove slagalice koji sačinjavaju njegov život. Ovo delo, negde između romana, zbirke priča i autobiografije, zahteva punu pažnju čitaoca – Miletić ne daje lake odgovore, nema običaj da objašnjava i pojašnjava, u njegovoj prozi je, kao što je često slučaj i u životu, đavo u detalju.

Nakon „Uvoda“ i „Prologa“, koji uspostavljalju ton i predstavljaju piščev fragmentarni stil, „Matična knjiga“ počinje (što i nije neočekivano imajući u vidu autobiografski karatker dela) rođenjem naratora. Ali ubrzo postaje jasno da Miletić nema nameru da svoju priču ispreda hronološki, po redu. Njegovo pripovedanje nedugo zatim „klizi“ u još dalju prošlost, u vreme kada je njegov otac, tokom Drugog svetskog rata, kao dečak, odlazio sa svojim ocem, pripovedačevim dedom, na stratišta u potrazi za zemnim ostacima čuvenog slikara Save Šumanovića. Jer da bi se objasnio ili makar približio nečiji život, mora se istražiti i odakle taj neko potiče. Čovek je retko, ili gotovo nikad, usamljen brodić na pučini. Njega sa obalom vezuju mnogi konopci i niti. Miletić zato često poseže ka bližoj i daljoj prošlosti, baveći se periodima pre njegovog rođenja (o kojima je saznao dok je slušao sećanja bližnjih), sa lakoćom jezdeći kroz vreme i prostor. Miletić se bavi sudbinama onih koji su mu prethodili, uključujući i životne priče (ili, preciznije, deliće životnih priča) svojih roditelja – majke Lule i oca Dušana.

„Matična knjiga“ je delo koje je u potpunosti (ili bar većim delom) autobiografsko – Miletićeva proza ostavlja utisak proživljenosti i iskrenosti. Autor nam dozvoljava da zavirimo u njegovu intimu, ogoljuje se pred čitaocem. Ispovedni ton nije toliko redak u književnosti, ali nisu česta dela u kojima pisac zaboravlja svoj ego i prikazuje sebe u potpunosti, bez kalkulacije, ne bežeći od depresivnih epizoda i mračnih misli. Ta piščeva iskrenost ume da nagradi zato što čitajući „Matičnu knjigu“ stičemo utisak izravnog „razgovora“ sa autorom: on nam se ispoveda, mi slušamo. Barijera između pisca i čitaoca prividno se gubi i mi dobijamo priliku da postanemo svedoci jednog života.

Miletićev pristup me je najviše podsetio na velikog i nikad neprežaljenog Danila Kiša i njegovu opsesiju prošlošću i sakupljanjem artefakata koji sačinjavaju jedan život (uključujući i pisane dokumente i fotografije). Ima u „Matičnoj knjizi“ odjeka „Enciklopedije mrtvih“ ili „Ranih jada“, s tim da Miletićevo beleženje životnog kontinuuma svakako ima svojih posebnosti. Miletić ide sličnom trasom kao i Kiš, s tim da širi priču sa sebe i svojih najbližih i na ljude izvan tog najintimnijeg kruga. „Matična knjiga“ sadrži i periodične osvrte, sprat po sprat, na stanare jedne beogradske trinaestospratnice čiji su životi, poput začina, umetnuti u ovu romanesknu autobiografiju. Segmenti se nižu i mi kroz njih otkrivamo našeg pripovedača: njegove strahove, radosti, nadanja, ljubavi, uspone i padove... Između korica staje čitav jedan život, ali i mnogo više od toga. „Matična knjiga“ donosi jedan sveobuhvatan (mada istovremeno duboko ličan) presek života u Srbiji i okruženju (pre svega Beograd, ali i Zagreb, Sarajevo...) tokom turbulentnih traumatičnih decenija XX i XXI veka, sa pogledom koji seže i pre toga. Sudbine se roje i prožimaju, sve buja i u stalnom je previranju, istovremeno protkano tinjajućom melanholijom i zapitanošću o tome gde smo bili, gde smo sada i kuda smo se zaputili.

Autor: Đorđe Bajić